Archive for March, 2009

U zaostatku

U pauzi nepisanja bloga, pisala sam offline, kao što to od pamtiveka radim.
Kad bih imala živaca da prekucam sve one sveske i rokovnike, možda bih nešto o sebi ponovo i naučila.
No nema veze.
Neki zapisi iz offline faze.
I dalje važe.

FEBRUAR MESEC

16.02.2009. Novi Sad
Sjebano spavanje. Ali sunce i belo napolju. Hladno.
Taman pomislim da sam sa jučerašnjim danom uspela da osvojim prepodneva again.
Teško. Kad iza sebe ostaviš dva jaka filma od sinoć. Ostrvo je ipak umetničko delo. To nemam dilemu.
Kupovina jeftinijih cigara. Ne znam kako samo poslednje što čovek seče u svojim potrebama/željama biva porok. Nikako ne kreće ko u pravim krizama od onog što mu je potpuni višak.
Preslikaću sliku. Ionako ne mislim da je nešto dobra. Idejno jeste, ali je realizacija smrdljiva. To što je nekolicina ljudi dala svoje uzdahe i rekla da je genijalno, je jedini i patetični razlog što to nisam uradila odmah. Nego, aj kao da odleži i da razmislim. Sujetno govno malo. Na putanji linijice manjeg otpora.
Jebali te aplauzi Jelena.
Drugi put sanjam neke kuće u kojima kao živim. I prvi put, pre nekoliko dana, sam se posvetila sređivanju neke kućerine. Bila je jezivo prljava. Noćas sanjala da su zidovi napunjeni nekom vlagom, i da se gule, i da gledam sve to i pričam s majkom, može li to da se popravi. Kao, ma kako da ne. Špahtla i nema problema.
(Da mi je verovati Jungu, sad bi on prozborio da se nešto bavim sobom.) Bar koliko se sećam, njemu je kuća u snovima bila tako neka relacija.

00.26h
Ostavila sliku negde na pola. Doveka ću ratovati s tim prenosom skica na platno. Ili je skica previše dobra pa nikad ne bivam zadovoljna slikom, ili slika ode u nekom petnaestom pravcu, što se nekad i ne ispostavi kao loš tok. (Al u tom slučaju nikad ne uradim skicu!)
Treba mi za ovu seriju veće platno. Figura zahteva da ispred nje stojiš bar jedan na jedan. Mislim da se drugačije figuracija ne može dobro iskomunicirati. Ili ćeš se pred malim „naslikanim“ ljudima osećati nadmoćno ko da igraš čoveče ne ljuti se i doveka imati utisak da si pred slikom, ili ćeš se osećati ko miš, ispred nekih megalomanskih figura. Nekako bi ovo trebalo da ide jedan na jedan. Tu posmatrač najviše naučen da se odnosi. A i lakše baratam odnosima u toj razmeri.
No. Mom razočarenju, trenutno nema baš kraja. Uslova (prostornih) za to trenutno nema ni da se roknem. Okej, mogla bih da iselim po sobe, i spavam na sred hodnika, da mi je tako jako jako stalo…što jes jes. Da li komformizam ili slika? Spavanje na patosu ili ne. Pička sam. Ovamo vatam zjale i gajim ideale, i meljem o njima na sav glas, ali kad treba izmestiti lični život za to, okej, i druge malo narušiti zbog toga (koji se ne bi ljutili što jes jes), ja navedem razlog nemanja prostora. Ima. Prodaj veliki krevet. Uzmi mali dušek. Pomeri ormar i eto ga.

19.02.2009. Novi Sad
Put.
Izmeštanje u svet koji je vrlo ličan.
Imam male doze strahova. S punim razlogom.
A nije da nisam bila upozorena.
Može li se krivina ispravljati, ili saviti do pucanja? I tako joj se zauvek promeniti zla kob i putanja? Pitam se. Može li se šta potpuno dovedeno do ludila, nekako opametiti.
Ko je tu strpljiv a ko mudar. A ko kome jede mozak i dušu.
Roditeljski odnosi. Iz druge vizure.
Gledaš i raspadaš se. Misliš da je to samo za film rezervisano.
Strah što nije.

21.02.2009. Novi Sad
Gadna su ta plutajuća stanja, ako se negde ne osiguraš i dobro ne ankerišeš. Dnevni ritam je nešto što nije izmišljeno slučajno. Dan noć, juče danas, levo desno, ustaješ radiš umaraš, spiš. Sve to ima svoja čak i ćelijska opravdanja.
Od kada ne odlazim na posao jedino što primećujem da se polako uljuljkavam. Da posao koji inače obavljam za beskrajno maju jedinicu vremena sad tretiram sa nekim specijalnim tempom. Tipa, ah to treba tri dana. Ne treba. Ali entropija je jedno veliko čudovište. I od kada nemam tog ustaješ ujutro, ideš da radiš…umaraš se, crkavaš, sve više osećam da se manje radujem onim slobodnim satima i satima…i počinjem negde da ih doživljavam ko teret. Ko veliki mehur koji mora da se ispuni. Ni vikend nema više onako katarzičan značaj. Oslobođenje od rada. Sloboda. Sad je samo serija dana u nizu. Ne razlikuje se od ostalih ništa.
Opet ustala u podne.
Hronično tu nešto fali.
Budila se noć. I jela. I blejala. Ko druga osoba da je ustala, radila to sve, i probudila se neka treća.
Razmišljam o odnosima. O onim zdravim.
Kad su zdravi, onda je i ona rupa koja zjapi zdrava.
Ili je to iskrivljena slika?

22.02.2009. Novi Sad
Mi smo bića konstatno uplašena od smrti.

Ko nova!

U zadnjih mesec dana sam bez imalo preterivanja, tačno 8 (slovima osam) puta, rušila sistem na tri različita računara, s tim da je u jednom slučaju palo totalno formatiranje i svih eksternih hardova. No, dobro, živci su mi nekako ostali čitavi, a usput sam se obučila za jedan odličan serviserski rad, jer sam instaliranje, antivirus i sve ostale dubokouregistriju popravke dovela do savršenstva. Tako da ako vam zatreba neki repair, ili total format, na raspolaganju sam. Za lovu naravno :)
Druga stvar u tih mesec dana koja je vrlo važna, je današnji lep dan.
Za džabe naravno!

Tips of the day

ili
kad se desi da čovek počne prvi put da sumnja
koliko se tada ima godina
da li se tada već nauči hodanje
i jede viljuškom i kašikom
ili…
kad se desi da čovek prvi put odustane
da li je to kad ti porastu brkovi i sise
ili pre
mnogo pre
ili
kad se desi da čovek počne da prestaje

Next Page »