Archive for April, 2009

Lepota

nils

http://www.nilspettermolvaer.info/

Zaraženost

Čitam tu i tamo sve o svinjskom gripu, i prvo što mi prolazi kroz glavu je Pekić i Besnilo.

Verovali ili ne!!!

Da li je i pre postojao toliki broj ljudi koji uporno ne žele/neće/odbijaju postojanje Boga ili je postojanje tih ljudi koji bi gumicom izbrisali homo religiosus-a samo postalo suviše transparentno? Ne bih znala reći stvarno, ali primećujem odlučne vojnike sa “mirišljavim gumicama” u sve većem broju. Da li je to do moje izvitopirene slike ili mi je um oštećen i zadojen ko zna čim…nije ni važno. Vidim da se taj fenomen umnožava. I taj fenomen, meni sam po sebi ne smeta. Jebeš ga, uvek bilo vako i nako, pa ko se kome privoli.

No jedan oblik “nepristojnosti” mi ne prija.
O čemu se radi.

Prvo, to je modus ponašanja tih “vojnika” koji ide uglavnom ovako:
Znam da Te nema i hoću sve oko sebe da ubedim da Te nema, jer ako svi budu verovali da Te ima, mora da su i dalje retardirani slabići, a sa takvim ja nemam šta da tražim! I pri tome im se treba reći da su retardirani i prevareni, jedna slepačka i naivna stoka, čisto da se spasu!!!
Ne osećam se baš nešto prevarenom. O ovom stoka, bi se već dalo pregovarati.

Druga stvar koja mi smeta u tom vojevanju je jedno elementarno nepoznavanje postojanja fenomena religioznosti na svetu. Onako školski. Nego kao da je veru izmislila SPC lično i to juče, pa nas zatrovala sa ne znam kakvim belim lukom. Ne razumem čemu takva naivna i vrlo površna izjednačavanja i brkanja pojmova.

Treća stvar koja mi smeta, je IN.
Kada se duhovnost, lična ili tuđa počne deklarisati kao moderno je ili ne, odneo je vrag šalu, doista. Kao što mi smetao površan i pomodarski trend pravoslavaca i hrišćana devedesetih, e tako mi smeta i ovaj novostvoreni. Znači trend.

Vidite, ja sam teista. (Moderno je pripadati nekoj grupaciji).
Ne verujem da postojanja ima samo dotle dokle dobaci moje dupe.
Ne verujem da razum kao aparat obrade čulnih podataka može baš nešto da specijalno dokuči. Ipak sam mnoge lepe stvari u životu doživela baš van njegove aparature. Umom, ljubavlju i maštom. Recimo.
Ne verujem u konačnost.
Ne pripadam ni slepačkoj grupaciji koja će reći da neki ljudi, podvlačim ljudi nisu u ime Boga činili grozne stvari i zlodela. Opet podvlačim ljudi. Ljudi u svačija imena čine štošta. Iz ljubavi se i ljubomore prekolju, raznesu bombom…! (a tako divna emocija).
Ne verujem da se život može savladati tako lako ko što su nas moderna glasila obavestila, pijenjem tečnosti, redovnim vežbanjem i dovoljnom količinom sna.

Ali verujem da samo zato što verujemo, ustajemo svako jutro, imamo nade, čekamo bolje sutra i isto gradimo.
Taj aparat u čoveku nije izmišljen u modernim glasilima juče.
A niti ga je izmislila SPC.

“Takvi naučni prigovori i “objašnjenja” – Hrist nije “zaista” hodao po vodi, nego po tankom sloju leda, koji, u određenim meteorološkim uslovima…možda bi me i uverili u mladosti. Sada se čine poprilično irelevantni. Kako je to Stravinski rekao, razložan argument (a zbog toga i kontraargument) za religiju nije ništa više nego što su vežbe kontrapukta za muziku. Vera je sva od verovanja upravo u ono što, shodno našim svim znanim pravilima, “nije moglo da se desi”. Bezgrešno rođenje, Uskrnuće. Muhamed se uzdiže na nebo ostavljajući otisak stopala u steni, večni život. Nije se moglo desiti ni po čemu što poimamo. Ali jeste. Ili hoće. (Ili, naravno nije, sigurno nije i svakako neće.)
Piscima trebaju određeni tipični odgovori zbog određenih tipičnih pitanja. Kada me pitaju O Čemu Se Radi U Romanu, ja često odgovorim:”O lepim zgodnim lažima koje sadrže gorke i teške istine.” Govorimo o potiskivanju neverice kao o mentalnom preduslovu za uživanje u fikiciji, porozištu, filmu, akademskom slikarstvu. To su samo reči na stranici, glumci na platnu, boje na parčetu tkanine: ti ljudi ne postoje, nikada nisu ni postojali, ili ako jesu, ovi su tek njihove kopije, nakratko uverljivi simulakrumi. Pa opet, dok čitamo, dok nam oči istražuju, mi verujemo: da Ema živi i umire, da Hamlet ubija Learta, da ovaj setni gospodin u odelu ukrašenom krnom i nejgova žena obučena u brokat mogu da siđu sa Lotovih portreta i obrate nam se na brešanskom italijanskom iz šesnaestog veka. To se nikada nije desilo, nikada se nije moglo desiti, ali mi verujemo da je moglo i da jeste. Od takvog potiskivanja neverice do priznavanja verovanja, nema mnogo.”

J. Barns. Nije to ništa strašno

Next Page »