ArtMistakes

Ništa ne čitam pod bogom milim!
Ne sećam se kad sam neku knjigu prežvakala do kraja.
(Lažem, pre mesec dana.)

Počela Kafka on Shore, i eto ti ga moj Kafka i dalje on shore.
Počela i Barnsa ovu neku novu…eno je pored lampe na nekoj dvanaestoj strani, a ko što se da primetiti ni imena ne mogu da joj se setim. Znam da on na početku piše nešto o svojoj babi, dedi, svom bratu, klanju kokošaka i slično…zanimljivo je moram priznati!?!

Jedino čitanje koje katkad praktikujem je preletanje preko naslova vesti ali i to uglavnom u nekim večernjim satima, kad su sve vesti već prestale da budu vesti, a postale istorija. Koliko god mala i dnevna, ali ipak istorija.

Ne čitam ni blogove. Skoro pa ni jedan, iako ne mislim da oni koji dobro pišu i dalje to dobro rade. Prosto kad otvorim ovu svoju stranetinu, retko kad se setim da preletim po onoj listi, i da vidim ko šta piso. Čak i kad mi se pričita, imam onako ciljane dane. Dan kada mi se čita samo Rahatli, iako ta žena može da se čita non stop. Ili pak dan kada mi se čitaju samo kratki postovi. Čim uvidim neki esejski zapis ili naučno-političku studiju, begam natrag brzinom svetlosti.

Ne čitam čak ni na WC šolji više sastave krema i praškova. Ali to je samo zato što pored iste, imam veliko ogledalo, te sam ko na pravoj osmatračnici!

I nije mi loše, moram vam priznati.
Vako neinformisanoj :)

I bojler je imao dušu.

Ali jednog dana je odlučio da je proda.

Tog istog dana, vele da se i upišo!

Optimizam je nešto što sigurno ima svoje uzroke.

Neki analitički model bi tom optimističkom stanju pristupio razarajući ga na sastavne činioce pa dobijaš logički redosled: odmoran si, naspavao si se, video si se s prijateljima, voliš, vole te, kakio si, piškio, probava je u redu, ne boli te glava, frizura ti je okej, ne žuljaju te cipele…itd.

Neki skeptični model bi iznova i iznova proveravao da li je sigurno to što oseća optimizam! Ili je možda neki zajeb, hormoni recimo, udar čokolade ili nekog energetskog napitka. (Nije se sa aditivima zajebavati).

Neki mazohistični model bi odma sebi odvalio šamar, kako je mogao samo i da pomisli da se oseća dobro! Pa udri i udri. Mrzi se i maltretiraj.

Neki sadistički primerak, bi možda pozajmio od Tarzana onaj pokret udaranja pesnicama u grudi, ne bi li svi drugi oko njega bili svesni da je on taj koji je dobro, a da svi ostali odma sada moraju da budu loše. Ako ne pristanu na to sami, on će se s njima obračunati, ubeđujući da je dobar osećaj rezervisan samo za njegove grudi.

Ima nas raznih…

Ali pošto pripadam onim modelima kojima je draži idealistički poredak i verovanje u čuda, ostaću pri tome da je nalet dobrog u krvi, čisto stvar kosmičkog čašćenja. Zbilo se, pa ti kako oćeš.