ArtMistakes

Postoji beskrajno razloga da sad ovog momenta digneš ruke od sebe i sveta, izuješ čarape, spustiš roletne i provedeš ostatak na ovoj planeti spavajući, ili eventualno taj ostatak ubrzaš jednim uspešnim letom kroz prozor.

Procentualno postoji isti taj beskraj sa isto toliko razloga koji ti navlače na noge poriv za trčanjem, dižu roletne, puštaju svetlo unutra i zavrte život dok ti soba odzvanja smehom.
Čemu li će se insan prikloniti stvar je svačega.

Ima onih kojima će bilo koji, bilo kakvi razlozi biti dovoljni. Takvima je potrebno jako malo da se opredele, da odu tamo ili vamo, budu ovde ili onde. Oni su u stvari očuvana mala dečurlija, kojima ne treba svaki put nova igračka da bi se zaigrali. Ni nagrada u vidu lilihipa. Oni se igraju radi igranja.

Ima pak drugih dušica, kojima ni jedan razlog neće dovoljno prodrmati onaj instiktivni deo bića, koji je željan da opstaje. Po svaku cenu. Ni lilihip. Ni igračka.

Zanima me kad se ode na tu stranu…u kom se više niko ničega ne igra?
Kad taj procenat ZA biva manji od onog PROTIV. Života.
Kad zaboraviš da kritičko mišljenje i sud nisu jedino virtuozno umno i intelektualno umeće koje naše lobanje mogu da proizvedu?
Kad uspavaš maštu?
Kad počneš da se plašiš?

PS. Uvek kad me ove stvari negde dirnu, lično ili ne (Da se razumemo, mene sve što dira dira lično. Drugačije za dodir ne znam.) setim se filma K-Pax…“Kevin Spejsija koji dolazi sa druge planete“, i ne može da prestane da se divi tome „Kako divno i ukusno voće raste na našoj planeti.“

Jagode il trešnje.
Dilema je sad!

Da do daljnjeg čitam vesti.
Eventualno vremenska prognoza.
I kultura.
Al’ i to ću da razmislim.

Preći ću samo na beletristiku.
I recepte.
Jer.
Vesti pored vesti donose i cirozu jetre.
Garant.
Ili neku gadnu obolelost.

To možda jeste nojevska metoda.
Da što ne znam toga nema.
Al’ neka.

Valja nekako radost sačuvati.

Ću da idem malo na pijacu.
Pa ću onda malo više da jedem mladi sir.
I krastavce.
Pa ću onda da sednem na terasu.
I gledam malo Dunav kako teče.

E onda ću da otvorim knjigu.
Pa ću noge dignem na gelender ili stočić.
Pa ću čitati.

Onda ću sesti s dve drage žene da ručam.
Sa sestrom i majkom.
Neki spanać i ribu.
Pa ću onda izaći na drugu terasu da vidim cveće.
I primetim kako raste.
Sve kad se neguje.

Pa ću onda malo leći.
Možda i zaspati.
Sigurno sanjati.

E onda kad se nasanjam.
Ću klompe obuti.
I pored vode prošetati.
Ližući sladoled.