Archive for January, 2010

Bejbi crtice

Deca počnu da zovu svoje roditelje mama i tata samo zato što se oni međusobno dozivaju tako. Sto posto! To počinje neposredno posle pristizanja mladunčeta na ovaj svet, s tim što se u prvom periodu to dešava tek ponekad i dosta sporadično i postepeno se povećava sve dok se nakon mesec dana lična imena roditelja skoro ne izgube. Ostane/te samo mama i tata. Tata donesi tu kremu. Tata jel ideš na pijacu? Mama oćeš ti kafu? I tako. Pitam se, da li bi detetu prve reči bile mama i tata kada bi roditelji nastavili da se oslovljavaju po imenu. (Da li je uopšte to i moguće?)

Lična imena prijatelja prestaju da se izgovaraju klot. Čika i teta postaju obavezne odrednice. Neka nova uzvišena funckija koju pre toga nisu imali, a vezuje se za pripadanje svetu „velikih“. Nema više samo Vesna ili Vlada. Mora teta Vesna i čika Vlada. To važi i za bića koja ne pripadaju svetu prijatelja, a koja se oslovljavaju po vokaciji. Čika doktor, teta pedijatar (pedijatrica se kod mene još nije primilo) čika vozač autobusa, teta kretenka…

Radovanje govnetu postaje nešto najlepšte što vam se desilo. Ona je kakila!!! Bravoooooo! A kakvo je govance? Žuto, fino oblikovano boje senfa? Divno! Bravo kćeri moja. I budeš srećan i srećan i jako srećan. I ponosan na malu serilicu.

Koliko god da budeš besan ili nezadovoljan sopstvenim roditeljima u životu, onog momenta kad zagrneš svoj plašt roditeljstva to se nekako promeni. Shvatiš da su i oni tebe hteli da pojedu. Od ljubavi. I da si im spavao na srcu. Mirišući.

Kažu, nemojte ih razmaziti. Lažu. Ne razmaze se bebe, nego bebe razmaze nas.

Veselica

Pretvorila sam se u najgoru moguću obožavateljku vesele male žene u našem domu.

Ni tata nije daleko od toga.