Archive for February, 2010

Drvo života

Moja večita podrška životu.
Zelenom. Rastućem. Živom.

Iako su drveće sasekli do temelja, ipak će u drvenim kovčezima pod zemlju.

Tako to ide.
Zna se ko vodi jedan nula a ko se igra brice.

Hormonska ravnoteža

Mnogo „fenomena“ se dešava u ova naša vremena uz koja često dodam „e, o ovome moram da napišem post“. Sreća ili ne, uvek me u tome spreče „glavnije“ stvari u životu, pa se većina tih fenomena fino „oladila“ i odstojala posle konzumacije, što uopšte ne znači da će me u bavljenju njima krasiti „objektivnost“ i „nepristrasnost“ u koje ionako ne verujem.
A i odvikla sam se od pisanja bloga.

Fenomen br 1.
Iz nepoznatih razloga na TVB92.

Iskreno, stvarno mi razlozi za postojanje ovako nečega nisu poznati. Odma’ podvlačim da nisam pogledala mnogo tih „skečeva“ da bih mogla dati jednu „objektivnu“ i artitmetičku srednju ocenu, i to ne zato što nisam postizavala, nego zato što je prikazano smeće vređalo običnu „seljačku“ pamet u mene. O onoj nešto priučenoj da i ne govorimo. Nju je bolelo.

Vidi se da je to nešto što bi trebalo da bude smešno. Obratiti pažnju na glagol trebalo. Mislim, kada neko u svojoj „kreativnosti“ pretenduje na humor i satiru, onda je za to potrebno mnogo više nego srati nekom po glavi a pri tome mu omašiti celu glavu. Možda sam ja suviše zahtevan konzument, ali meni je od ovog smešnije kad klinci pale prdež upaljačem. Iskrenije je, manje pretenciozno i skoro pa „prirodno“. Da ne spominjem bezobrazluk, ljigavštinu i primitivizam ove vrste:

Šta je čovek radio pre i šta će raditi posle, nije tema. Kredibilitet od pre (ako ga i ima) ovim „delom“ je blago rečeno, otišao niz vetar. Zašto to neko emituje, takođe nije tema. Iskreno me zabole dupe* ko tu kome, kako i zbog čega. Ali ŠTA me vrlo zabole.

Zabrinjava me što skoro pa sigurno znam da postoji nezanemarljiv broj fino pametnog sveta, koji će ko foka lupati rukicama i smatrati ovo za nešto super kul, a u sebi će se iskreno zblanjavati. Čak će se bar jednom zapitati, da li je možda TV bio smanjen pa nešto nisu čuli kako treba, nisu pazili na času, te zato maše „poentu“. I ja to tako prvo krenuh od sebe. Aj reko, možda sam glupa od hormona. Dam šansu još koji put. Pa ajd onda, reko’, možda mi promaklo nešto, neka intonacija ili rečenica cela. Pa još koji put… Ne ne, čas je okej. Pažnja isto. Profa maši.

(O onanisanju na vreme S. Miloševića stvarno ne bih da se specijalnije zblažnjavam. Ko što Ljubiša Rajić postao dežurna savetnica za sve (šta kuvati danas), tako i svaki promašaj, problem ili skotizam, pripisati vremenu SM. Mnogo je sine.)

*I don’t give a fuck! Zvuči modernije.

PS. Htela sam sve „fenomene“ u jedan post. Al’ mnogo je. Truje se čoek misleći na toliko iščašenih stvari odjednom. A valja potrajati.