Archive for April, 2010

Kojom mjerom meriš…

…tolika ti je i guzica.

Jutros vest da je Lejdi Gaga, jedna od najuticajnijih ljudi (‘el sad treba da stavim ovde žena, da bi zadovoljina onu glupoščinu o rodnosti jezika) na svetu?
Čak poprilično sumnjam u humanoidni oblik dotične, a o ostalim “osobinama” da i ne govorim.

Nego mašinerija je to.
Dobro naoružana.
A vi djeco bez kacige na glavi, bolje istu u pesak zabijte.
Ovo što se gleda iznad kore majke zemljice, je doćeralo do potopa.
Novog.

Mati-Vol1

Pre nešto malo više od četri meseca sam avanzovala u Mati.
To jeste mali staž da bi se nešto ozbiljno napisalo o tome, ali ovo ionako nije napisano ozbiljnosti radi.

Otkrila sam da i u roditeljstvu važi isto ono pravilo o ljubavi koje važi u svim odnosima međ svetom. Upoznaš nekog (prijatelja/saputnika – svejedno) i prođe svega par meseci ili dana, a imaš osećaj da se poznajete sto godina, ili u ovom mom četvoromesečnom slučaju od pelena. Kao da je taj nekada mali smotuljak, a sada već Veselica koja ne vadi obe ruke iz usta oduvek tu. Onaj period u kom se spavalo „u komadu“ postaje svakim danom sve više neko zamišljeno ne tako stvarno vreme, davno proživljeno i poprilično obavijeno nekom maglom. Nije baš da ga se nekad sentimentalno ne sećam, sa sve uzdahom, eh…kad bi…ali to traje koliko i nalet sledećeg osmeha, praćenog sa glasnim uzvikivanjem svih znanih i nezanih samoglasnika. Kratak rezime bi glasio, pa ja sam Mati već sto godina. :)

Dok se Veselica još mućkala u stomaku, našlo se nekoliko što roditelja, što ne roditelja da nas „pripremi“, da ne kažem uplaši sa onom svima poznatom rečenicom: Samo da pregurate prvi mesec, a posle ste na konju! Ne znam zašto i ne znam kako, ali taj prvi mesec nije ništa specijalno težak za preživljavanje, niti je ovo na čem sada jašem konj! Čak bih se odvažila (mada sa zadrškom), da kažem da je to rečenica izgovorena ili od ljudi koji ne mogu da se odreknu „parčeta sebe“, ili od ljudi koji se nekako nisu “snašli”. A zašto sa zadrškom? Pa zato što je jedini model mladunčeta na osnovu kog mogu da sudim Veselica, čijih je prvih mesec dana proteklo u miru, snu i na sisi. Znam da se bebe rađaju sa određenim temperatentom, karakterom, koji ne mora biti tako veseo i oslobođen svih bebećih boljki, kao što su na primer grčevi. Zato zadrška. A drugo, prednost prvomesečnog „pakla“ je gde je ostaviš, tu ćeš je i naći, što je iz dana u dan sve manje slučaj. Mislim, tu je negde, ali okrenuta za sto osamdeset stepeni. Nekoliko puta!

Noći su specijalno zanimljive jer više nisu u mraku. Sada je tu uvek neka upaljena lampa, koja služi da se ne bi sapleli o pelenu, stolicu, papuču ili ko zna koju zvečku u trku do kuhinje u kojoj se kao u alhemičarkoj laboratoriji mućka napitak od životnog značaja. Sinoć komentarišemo, da ona njena termo torbica u kojoj stoje flašice u stvari može stvarno da ponese naziv Survival kit. (Uvek se na pominjanje survival kita setim Vudi Alena i njegovog filma Anything Else).

Od kad sam Mati, nekoliko puta mi je palo na pamet, da sam njenim rođenjem postala jako svesna konačnosti i beskonačnosti. Konačnosti u vidu trajanja ljudskog života, a beskonačnosti u vidu klokotanja istog vo vijeki vjekova.

Danas dok smo sedele na terasi, ja gledajući u nju, a ona gledajući u lišće oraha koje se njiše na vetru, pomislih kako smo zaboravili da gledamo „gore“.
U nebo i lišće makar.