ArtMistakes

Kad ona odluči da usni (a to je važna odluka za nas), nastaje prava pracata pometnja.
Sve bi a ništa bi.
Sve bi oprao (prvo sebe pa onda tanjire), očistio, sklonio, odneo, doneo, pročitao, napisao, jeo, pišao, dijalogovao, čupao obrve, blejao u prazno….
A zna se se da se čovek od prevelikog izbora zbuni.
Te završi na terasi neopran, izložen napadu komaraca, naletu vetra i tišini u kraju.

Dok se sistem ne spusti sa cucli, šerpica, toplomera, inhalacija, disanja, sranja…na tišinu u kraju…prođe sigurno sat dva. Nekad mi je kad dođem s posla trebalo poprilično vremena da ta misleća mašina počne da misli o nečemu drugom a ne o poslu, e tako sad i u ovom slučaju moram da zauzdam lobanju i pustim je da se samo nadiše. I pluta. Krajnje neobavezno. Šmucam se po nekim vestima, tuđim parčadima intime i mic po mic, dođem do toga da ne mislim o “kad će se probuditi”.

Imati dete je ko priča o vojsci.
To živiš. To ti se dešava. I verglaš o tome.
I to je tako normalno.
Nekad se zauzdam, pa one ljude koji nemaju decu poštedim svih onih “genijalnih otkrića o malim bićima” jer mislim da ih to možda negde opterećuje (ko priča o vojsci)…ali kad malo bolje razmislim, glupo je to. Živeti nešto što ne živiš.

Fascinantno je koliko je jednom običnom čoveku potrebno da prohoda!!!
O tome razmišljam danima.
Neke živuljke, ko konj ili tele, malo im se zatresu one sve četri, taman dok ih krava i kobila oližu, i opala, eto ih. Uspravno gledaju svet. I počnu da trče. A nama…(kako to zaboravimo?).

Pisala bi još, al me izjedoše ova gamad!

patuljasti postaju heroji, a korpulentni ostaju pice

koga okriviti za danas? preusmeriti napetost i uploviti u bezbrižnost bez strepnje. ah, krivo je naše “hrišćansko” vaspitanje, i danas. samo nas sputava i nedozvoljava nam da živimo, kao mi bi to znali, čak bi društvo drugačije organizovali, pravili bi igrališta za decu posvuda…

ali, evo ga. da, evo ga- igralište u našem dvorištu, napravljeno već, neko se već osmelio i obučava našu decu. oh, hvala mu. sad mi je lakše. razvijaće veštine i telo, sticaće snagu, zaduvaće se, izduvaće se, pa će i spavati. divno. tobogan, klackalice, ljujaške, stepenice, ovaj, ne znam kako se to kaže, merdevine,onako učvršćene dole i usmerene pravo u nebo, deca ih jako vole, vole i da ih gledaju na toj jasno dvostrukoj osmatračnici-pozornici…

…ustvari, deca vole i stepenice koje bi se spuštale, bar neka deca vole, malo su strašnije, ali ih privlače…

…ček,ček… a što nema iskopan šaht i lepo u njemu merdevine, da se deca mogu spuštati u unutrašnjost i da se deca mogu popeti do zemlje, šta će odmah na nebo?

“pa u toj rupi bi se neko odmah osro”

“…da verovatno je već neko bio u toj rupi”

“deco, nemojte da idete u te rupe, ko zna koje već pre vas tu bio”

mame su izričite: ” ne ulazi, ne moj sam, ne vidim te, tamo se ništa ne vidi, ko zna šta tu ima!!”

“ništa nije tako pogano kao ljudsko…”

ali neki bi se odavažili, tajno, noću, u osami ali u paru, prodrli, savladali zabranu, osetili slast toga

o da, to bi bila prava tajna, ko je ulazio, mada bi se sutra već znalo, bili bi osuđeni i žigosani

krivo je hrišćanstvo i pedagogija, koji je đavo i pravio to igralište. trebaju nam samo stepenice ka nebu, ne i ka zemlji, i tačka

promiskuitetne rupe

“sve bih njih ja pozatvarala”

da, da, treba nam krivac i za danas

da se malo opustimo

Priznajem. Hormoni se vratili kući, mesečni ciklusi uredovili a i uobročili smo se. Njoj na cuclu, a nama bogami na kašiku. Tri dana slatki kupus koji je h(b)ranitelj spremio u ponedeljak, pa tri dana pasulja koji danas ugazala mati. Za vikenda neka riba, i ko u vicu sa sarmom, ajmo ispočetka. Možda paprikaš. Ili kelj. Videćemo. Pijaca će da odluči. A i cene na istoj.

Na tehniku kuvanja uveče za sutra i naredne dane smo se odlučili, jer smo skapirali da nam se toliko love sjuri u guzicu da to nije normalno. Šta smo jeli-nemamo pojma. Koliko smo jeli-nemamo pojma. Jel bilo kuvano-pa i nije. (Termičku obradu pečenja jaja i barenja viršli ne tretirati kao kuvanje.) Uz to uzeti u obzir da radnja koja nam se nalazi u blizini staništa bezobrazno izvrće džepove. Tries posto više a i da ne primetiš. Al, kao sve ćemo nešto po malo, dok ne odemo u nabavku, a te se nabavke usred nemanja vremena, registracije kola, jurcanja ovamo ili onamo odlažu iz nedelje u nedelju.

Pre nekog vremena smo u više navrata diskutovali kako nema više onih divnih komšijskih radnji u kojima ste na dobar dan, da se pitate za zdravlje, da vam se ostavi neki dobar komad leba…, kako su ih sve pregazili mini ili maxi monopolisti, ali kad odem po ono “malo sira”, popizdim i poželim da se i oni malo zatvore. A opet znam kako im ide računica, da njihove nabavne cene nisu iste ko kod mini-maxi profitera koji su uvoznici za isto to što gutamo . Ali bez ozbira na to, mnogo je kume. Jogurt skuplji i za dvaes dinara. Tegla nes kafe za sto! Ovce mogu da se šišaju dok vune imaju. Al go se ne svuče.

Elem. S druge strane (al malo dalje), nam je nekadašnja Jabuka. Sad SOS market, u koji sam mislila da “obični” smrtnici ne mogu ni da uđu, nego da je namenjeno ljudima koji baš baš nemaju. Mogu svi, čak imaju za razliku od fensi nabavnih mesta i rampu za kolica! A tu, druga boljka. Nemaju ono što oćeš! (Proklet čovek pa to ti je.) Ima kačkavalja za trista kinti, al brat bratu ono kačkavalja videlo nije.

Ali zato imaju vrhunskog tetovca!

Imaju divnog mesara koji uvek pita za zdravlje. Bez foliranja!

Imaju toalet papir koji ne znam čak ni kako se zove (oblepljen je sos nalepnicama), a kvalitet mu je ravan svim onima koji se ubiše od reklamiranja, a duplo je jeftiniji.

Imaju finog meda.

Imaju raspadnuta kolica.

Imaju tete-prodavačice koje me podsećaju na one kod kojih sam kupovala žvake. Brze, vešte i koje se ne prenemažu od ljubaznosti.

Imaju i uvek slobodan parking, iako su ispred samo tri četri mesta.

Imaju i nas u kraju.