Archive for August, 2010

Hoću macu!

Šetnja.
Tipično roditeljska po kraju.
Ili je vodim da pojede kašicu i za svakim autom i insanom se okrene, ili da svari prethodno pojedeno, ili bar samo da mi oči ugledaju neke druge ljude, a da nisu oni sa TV-a.

U susret nama, četvorotočkašima, ide muški roditelj sa dve devojčice. Obe ga drže za ruke. Starija vozi rolere, u stvari više nespretno hoda u njima, a mlađa gunđa. Teče razgovor, koji ne možeš da ne čuješ, jer se i naša formacija kao i njihova vrlo sporo kreću, te je mimolaženje dugotrajno. (Ima tu i tog talenta da volim da prisluškujem, al’ ajde:)

– Ali tata, ja neću psa! Hoću maaaacu!
– Ma ne može maca, sad smo uzeli psa.
– Ali neeeeeću psa!
– Ma dobro srećo, naučićemo ga da mjauče!
– Dobro!

Trumpet

Kupila sam joj onaj “plaža kit” sa sve grabuljama, lopaticom i šta ti ja sve znam s čim. U njemu ima ona (mala) kantica za zalivanje cveća. Deo kroz koji curi voda uglavi usta i duva iz petnih žila. Dernja se. Duva. Huče. Vrišti.
Kapiram da svira trubu.

Nojeva barka

I pakistanci su ljudi ako neko nije znao!

No što bi se o njima brinula neka tamo “evropska” glava, srbijica, zabrinuta i uvek empatična moderna duša?!
Šta ima veze što vest o njihovoj propasti nema niti jedan jedini komentar na manje više svim medijima.

Oni nisu svet, a i daleko su!
(Ne znam zašto smo možda prećutano očekivali da u vremenu bombardovanja ili rata nam rođenog, neke tamo ine zemlje brigaju šta se nama dešava. Ne znaju oni nas pokazati na karti, ali ne znamo vala ni mi njih.)

Ali zato “dnevno-važne-najvažnije” vesti izmamljuju uzdahe i empatiju cele “internet” pismene zajednice. I ne zna se ko bi pre pritekao u pomoć kad premlate novinara ili ko bi pre pružio sakaćenje onima koji su to učinili…

To što tamo neka daleka zemlja ode u propast, šta mari.

Next Page »