Archive for December, 2010

Želje, čestitke i pozdravi

Ko je uparen da se razmnoži.

Ko je usamljen da se upari.

Uoči…

Uoči selidbe, sve je haotično.
Izgleda lakše nego što jeste, izgleda da ima manje stvari nego što ih stvarno ima, izgleda da će brže nego što hoće, izgleda nikadkraja, iako će ga biti.
Uoči selidbe se ne tovi prase, iako smo mi nagurali “kila” za prenošenje.
Najteži deo žive vage, knjige, su prenete. Da mi neko reko da ti stan može izgledati tako neživ i prazan samo zato što u njemu nema knjiga ne bih mu verovala. U stvari sad znam zašto većinu nekih “netoplih” domova tako i doživljavam. (Retko/nikad sam u njima videla knjige.) Džaba cveće, džaba džidžabidže, džaba specijalno osvetljenje. Kao da su neki hotelski apartmani, ili stanovi za neki privremeni smeštaj. Ne znam kako ljudi umeju bez toga. Kako ne uzgaje bar neku slikovnicu iz detinjstva, ili hiljadu zašto hiljadu zato koja se često nosa na glavi da bi se vežbao pravilan hod. Možda ti stanovi nekom i deluju toplo i ušuškano, a razlika biva u tome što je moj mozak navikao da u mestima gde se živi, uvek bude nekih knjiga, pa to projektujem na sve, vezujući to za uslov “toplog življenja”.

Uoči početka posla, sve je haotično.
Izgleda dalje nego što jeste, izgleda lakše nego što biva, izgleda novo iako to nije, izgleda lično, a daleko je od toga.
I zbog tog istog početka mališanka je morala u vrtić. Nemamo baba servise, nemamo tete koje su eksperti u čuvanju beba, nemamo nekadašnje velike porodice tetaka, strina, babatetaka, đedova, stričeva… koje mogu da tom malom čeljadetu pripomognu u odrastanju. Nema. Rešenje, institucija! Ko po Platonu, da decu treba da odgaja država. Kratko i jasno, jezivo!
Znaš da je to za sada najbolje rešenje, ali to se rešenje koči sa zdravim razumom. Jer lepo, taj mali smotuljak nećeš viđati ceo celcati dan. Kapitalizam sa svojim radnim vremenom je uradio svoje. A i žene u borbama za jednaka prava. Jeste li ih hteli. Jeste. E pa sad ćuti, radi i pati. I eto ti jebena emancipacija! Nekad su janjčari dolazili po decu, pa ti ih odvedu i doviđenja. Sada ne mora da dođu, sistem je napravljen tako da ih daš sam. Odvedeš je ujutro u devet i vidiš ponovo u šest. Poigrate se dva sata i to je to. Mislim da ću se raspasti. Ali ako baš budem primetila raspadanje po šavovima, odo po dete pa leba i margarina. Jebi ga.

Uoči nove godine, sve je haotično.
Kupovine, skupoće, gužve i sve poznato. Potrošnja i samo potrošnja. Jedite ko da nikad niste.
Ali ćemo ipak kupiti jelku. I svetleće lampice. I par poklončića ispod. Sentimentalnost ili ne, toplote i drveta nije na odmet.

Uoči prvog rođendana, sve je lepo.
Naučila je da maše. I da ljubi. I da se jako raduje. I da pije vodu sama. I pokušava da obuje čarape. I pokazuje prstom na sneg. I da govori svojim jezikom koji razumem.

I da voli toliko da ti se duša raspadne.