Archive for August, 2011

Kad se savana iseli

Boja spava sa mnom u krevetu.
Katkad u krevecu.
U stvari ona nema problem s tim gde će da spava, ali meni lakše da je tu uza me.
Kad se noću provrda i ustane da “dide” (ide), lakše mi je da je sobalim i vratim u san, nego da ustajem do kreveca u kom već uveliko stoji na nogama, razbuđena i srećna što ćemo ustati malo da se poigramo oko pola tri.

No, krevet dele i:

Međed – komada jedan, veći od Boje i u širinu i visinu, što znači da zauzima ko prosečno četvorogodišnje dete. Zove se Njenje.

Kuca – komada 3.
Jedan je omiljeni i on je pravi Vava. Poklonila joj ga je Veja. Sa narandžastim ušima i retko kad belim stomakom (voli Vava da bude vučen po ulici za nogu ili uvo).
Drugi kuca je nako klasičan. I nije baš omiljen. On je tu za svaki slučaj. Velik sasvim.
Treći je onaj pevajući kog kad noću slučajno šutneš u potrazi za vodom ili pišanjem čuješ: “Ova mala kuca išla je na pijacu, ova mala kuca pojela je keksić, ova mala kuca pevala je ceo dan i noć!” Ako ga šutneš u neki drugi deo tela onda može da se čuje: “Vidim te!” – što te toliko isprepada da se sablazniš. I istog šutneš koji opet počne po pijaci i keksićima.

Dinosaurus – komada 1. Doneo joj ga je Ivan koji ima dva mala “divljaka” zaljubljena u sve što seže pre nastanka čoveka. Znači dinosaurusi i to je to. I on spava s nama.

Zeleni žabac – komada 1.
Poklonila joj ga je tetka kad je bila još uvek manja od njega. Sada spava s desne strane. Ili pod nogama. Ima lepu mašnu, velike oči i na sreću ne priča ništa!

Dva ćebeta. Lepa, meka i bez njih niđe.

I magnet za frižider!

I kad planiram da je stavim u krevetac i potrpamo džunglu na spavanje, mesta za nju više nema! Ili će se uguši među divljima.
Tako da ćemo muškog roditelja vratiti u krevet kad se savana iseli.
Ili će pre biti obrnuto. Da ću se i ja iseliti kod muškog roditelja a u sobu pustiti sve što gmiže i urliče.

Ma nema šanse da to ikad zaboravim!

Ja sam sebi ovo milion puta rekla misleći da će neke slike i neki događaji da mirišu i šuškaju ko da su dotaknuti juče, a oni su ko na sprintu sa preponama odjurišali u zaborav. Mislila sam da ću zavek znati kad je Boji izrastao prvi zub. Eto, nije mi trebalo da ona krene u srednju školu pa da to zaboravim. Već sam, iako je trenutak kad sam ugledala tog prvog keca bio baš tako nekako nezaboravljiv.
I puf!

Stoga, pomažem svojoj memoriji. Za ubuduće.

Kišna devojka

Pre neki dan kiša ko iz kabla. Čini se kao da nikad prestati neće. Boris došao s posla i ko po običaju završio na podu igrajući se s Bojom. Vrata terase su nam manje više uvek otvorena, jer nam je tamo pušiona, bar u ovom delu godine. Zimi se selimo u WC!
I sede oni tako, igraju se, napolju toliko zvekeće da se više ne čuješ. Boris gleda kroz otvorena vrata terase u one slapove vodurine i nekako više za sebe progovara:
“Bojo, ajde ti odeš napolje i nekako ugasiš kišu!?”
Ona ostavi svoje olovke i papire, bez reči ustade, odgega se do vrata terase i zatvori ih! Vrati se na svoje mesto pored oca i nastavi sa crtanjem.
Eto ti ugašena kiša!

Ajde da mi pobijemo tu decu da bi odrasli mogli mirno da odmaraju!

Da li se slažem sa Zimelom da ova zapadno-evropska kultura mora propasti?
Slažem.
Da li mislim da je taj proces nepovratan?
Mislim.

Ne dajem mu šansu ko Berđajev, da će nanovo duh ovladati svetom/civlizacijom. Ali ni malo.
Zašto?

Evo zbog ovakvih stvari koje su u stanju da ti zagorčaju pa malo je reći dan…Ovakve stvari su, pomirite se, iznedrene vrednostima koje tako slavimo.
Članak na B92, Zona bez dece postaje novi trend.
Ko ga pročita i složi se s njim, molila bih ga da mi se ne obrati ni jednim jedinim argumentom. Prosto, taj argument koji bi opravdao ovakve vrednosti je za mene nesvarljiv ko gumeni opanak i dijametralno suprotan od onog što život jeste.

Kratak rezime za one koji ne bi da čitaju ove gadosti/stvarnosti.
Da mi ukinemo deci ulaz u avione, restorane i tako neke drušvene zone, jer ima gostiju kojima to izrazito ide na kurac i njihov teško osvojeni i uplaćeni mir je narušen tako da će ti ljudi da umru, da će da ih strefi kap, da će njihov smisao života prestati da postoji. Što se mene tiče, to opušteno može i da im se desi, jer takvi primerci ljudske vrste zaboravljaju da su im se govna razmazivala po guzici, da je njihova vriska nekada uveseljavala i nervirala neke druge ljude. Ali to se ne računa. Njihova kontemplirana stvarnost ne sme biti narušena nekim drugim mladunčetom, koji će mu sutra brat bratu zarađivati za pišljivu penziju!

I dok nisam imala dete, ne znam kako bi mogao da me nervira dečiji plač! Dečiji bezobrazluk je jedno, ali suze su dragi moji već nešto drugo.
Deca ne plaču u avionu jer im je eto sad došlo na iznerviraju celu flotu i da podriglim civilizovanim insanima naruše njihov uplaćeni mir. Plaču jer nešto ne valja. Pritisak na devet hiljada ne prija ni odraslima, a kamoli bebama, samo što one za razliku od ovih civilizovanih ispljuvaka ne znaju da upale lap top i gledaju očajne domaćice, nego mukice nemaju pojma šta im je. Moraju mirno da sede, da ne bi čika ili teta pored njih bio uzrujan i dotaknut dečijom prljavom rukom ili cipelicom, ili da ga te oči slučajno ne gledaju znatiželjno!

I izjava roditelja da im to takođe predstavlja neviđenu neprijatnost.
Ne, nije neprijatnost što ti dete plače, i što ne može da se primiri dvaes minuta na sedištu, nego je neprijatnost što znaš da će ŽIVOT u tom detetu smetati nekom beživotnom civilizovanom čoveku pored tebe, pa dozvoliš sebi da te to više potresa nego problem tvog deteta!

Neću da kažem da nema dece koja su i bezobrazna. Ima. Ali drugari, ima i odraslih koji su neviđeno bezobrazni. Šta ćemo sa njima? U stvari, mogu slobodno bez arugmenata i ne znam kakvih statistika da zaključim da su baš takvi civilizovani odrasli kojima smeta dečiji život u stvari oličenje bezobrazluka.

To su oni večiti ljudi koji plate za svoj “mir” i “san”, ne dajući drugima ni malo šansu da sanjaju na drugi način, to su oni koji se žale na gužve na koncertima kako ih je neko učepio…pa idi brate u Sava centar pa slušaj kamernu muziku. Neće ti niko stati na nogu! To su oni koji se žale što u prirodi nije baš procvetalo cveće kod su oni stigli, i što eto baš danas pada kiša, i ako bi mogli da tuže agenciju i za to, kako im je sa lošim vremenom upropastila letovanje. Slutim da ćemo doći do toga, da će početi da tuže ne znam koga ako ih katkad zadesi neki zemljotres ili cunami! Neko im je sjebo njihov uplaćeni aranžman.

Drago moje civilizovano ljudstvo. Najmanje su deca sjebala vaš mir. Koji uzgred budi rečeno, nikad niste ni imali, nego ste ga rentirali na deset dana ol inkluzive.
Osvojeni mir ne remeti nečiji plač.
A ni bezobrazluk ako ćemo iskreno.

I moram da kopiram nekoliko komentara ostavljenih tamo ispod teksta:

Ma da pobijemo svu decu i gotova stvar! Posle predjemo na zene, macke, postare, starce, invalide i sve ostale koji nas nerviraju…….
(ivan, 9. avgust 2011 09:06)

Ume da bude iritantno, ali svi smo mi bili “deca” nekada.
(Marjan, 9. avgust 2011 09:21)

u ponudi su i posebni kavezi za bebe i mlađu decu, koji apsorbuju 75% zvukova koji dolaze iznutra. Kavezi se mogu fiksirati za pod u prtljažnom prostoru aviona, a poseban dodatak omogućava montažu u gepek autobusa. Moto proizvođača je “Deca su pošast sveta – borba je rešenje”
(milos, 9. avgust 2011 08:58)