ArtMistakes

Za rever?

Već duži vremenski period ne mogu da se otmem utisku da čitanje vesti u online izdanjima može da izazove epileptični napad; ali to nije neka novina, jer se zna da baš mala deca izložena brzoj smeni frejmova i slika mogu isti doživeti. Ovaj “odrasli napad” je (znamo) izazvan em hiperprodukcijom, hipertekstom i eklektičnošću svake vrste, o citatnom “piskaranju” da ne govorim. Ali ono što me užasava je da je ovaj napad duboko spojen i sa glupljenjem. Svake vrste. Od stvarnog odumiranja “mislećih” ćelija, iščašenja povezivanja, apstraktnog mišljenja (o kritičkom da ne govorim), pa sve do jedne emocionalne tuposti koja empatiju tretira ko “slabost” a emocije kao “nepodobno i nekontrolisano ponašanje”.

Obezvređeni pojmovi i teme, zamena teza, govna i kučine, bolesti i zdravlje, smrti i rađanja… sve je stavljeno u jedan isti vrednosni obrazac koji nema vrednost a ni obrazac, i u tako jednom otrgnutom autohtonom medijskom organizmu plivaš – i gušiš se. Smena tema i njihov “izbor”, ako je to uopšte nečiji izbor, komentari, ta interaktivnost sa čitaocem, mogućnost “glasanja” za ili protiv neke vesti, za ili protiv nečijeg komentara me užasava. To “aktivno” učešće u toj vrzino-kolo-slici stvara pravog medijalizovanog konzumenta, ali i proizvedeni osećaj “sad sam im i ja rekao”! Tu prividnu moć koja to odavno nije. Okej, možda se tako neko ratosilja potencijalnog čira, ali čisto sumnjam.

I tako, među stotinama ili hiljadama drugih, “glas” bezvredno pluta, a tih pola sata slobodnog vremena ode na neki server. I to je to. Šanse da se u tom okeanu svih koji imaju nešto da kažu, “primi” baš taj jedan, i da promeni na bolje druge/tuđe predstave makar za prc su ravne nuli. Možda čak i manje od toga. Taj način konzumacije (odavno) toliko umara, da se posle čitanja nekoliko portala vesti (uporednog ako se tako može reći), osećaš (ako imaš sreće) ko pregaženo govno i prava pravcata nasamarena budala.

O virtuoznosti propagadne dnevnih portala ne bih, jer mislim da tu više nema ništa od virtuoznosti. Nekadašnja majstorija je smenjena sa bezobrazno plitkom manipulacijom i transparetnošću širenja šarenih laža, da bi se izumitelji iste danas verovatno postideli. I baš ta bahatost u “providnosti” će nam zadati konačan udarac.

“… Evo moje tajne. Sasvim je jednostavna: čovjek samo srcem dobro vidi.” – Egziperi (Mali Princ)

Zbog neverovatnog broja crkavanja prethodnog telefona (mene svi čuju a ja nikog ne čujem), a koji je verovatno usledio tako što ga je nekad dvogodišnji, sada trogodišnji korisnik redovno koristio u razne svrhe, bilo je vreme (sad i odma) da uzmem bilo koji ne bi li mogla da pozovem bilo koga, a da pri tome ne moram da ga udaram, vadim bateriju, lupam o bilo šta tvrdo i slično.

Do dana zamene telefona nisam imala nikakav stav o ovim (običnim) ili onim (android smart) telefonima. I tako obezstavljena odem kod drugara koji radi za mog operatera da mi nešto ponudi (sad i odma). I vzemim andorid (Samsung nešto…) misleći da su moje muke sa telefonom nestale. Ne. One su tek počele.

Prvo mi je tražio da sve živo i mrtvo, što gmiže, diše i ima neke naloge kojekuda sinhronizujem da bi “nešto” radilo. Ajd sinhronizujem.

Onda izgubim dan da iz kontakata pobrišem “izmišljene”, koji i sada kad krećeš da pišeš SMS, i dalje postoje!!! Gde? Gde se to briše.

Onda, koliko god da sam “merdžovala” sve kontakte u “jedan” – dva-tri boja, jedna email adresa, oni se i dalje listaju kao da ih je mali milion pod istim imenom. Tako mog muža vodim pod Muž, sa dva broja telefona i jednim emejlom, ali kad krenem da kucam sms, dobijam tri muža!

E onda se zajebem pa slučajno u toku pisanja poruke otkucam neko slovo, greškom, jer je ona tastatura osetljiva i na egzistenciju samu, i to ode u draft. I ja to oću da obrišem. E pa ne može. Možeš da brišeš predstojeće poruke, i to da selektuješ jednu po jednu, ali da obrišeš draft, ili samo sent, ili samo inbox neće moći. Prilikom brisanja ne brišeš samo SMS (a hoćeš samo TO), nego i sve moguće informacije o kad smo se ono beše čuli…

Ako li hoću da lupim upitnik, treba da lupam još jedan taster, pa onda lupim upitnik, pa onda lupim još jedan da se vratim, ili da držim malo jedno dugme pa izaberem i tako. Kucanje bilo čega predstavlja pravu noćnu moru. Pozivi takođe. Kaže mi muž sinoć, pa dobro, nađi neku aplikaciju za kucanje, tj. sa starom tastaturom ili nešto slično, sigurno mora da postoji! Pa čekaj, za jebeni smart phone, koji nije baš jeftin, a zove se SMART, moram da skidam nešto zato što za SMART nisu bili u stanju to da urade?

Elem. Ima to i svoje lepote. Igrice lete brzinom svetlosti i putovanje gradskim prevozom se svede zbog toga na svega nekoliko sekundi a obaveštajne službe verovatno znaju i kad prdnem.

Doduše, uvek može da me uteši što znam koliko mi je stepeni u gradu! Sa sve zanimljivim slikicama oblačića i kišica i barica. Čisto da se ne iznenadim kad odem do prozora?!

Heklam rečenice u glavi.
Te milione napisanih karaktera koji promiču pričajući priče koje (kao) neću nikad zaboraviti.
I svako veče se u trenucima slobode zalaufam mišlju, evo sad ću to da spakujem u nezaboravne priče. Evo sad ću.
A onda pustim Poaroa!

Sve je počelo krajnje bezazleno. Nekoliko puta sam u veoma kasnim satima navatala seriju na TV-u pokušavajući na sve načine da ostanem budna i dočekam kraj. I taman kad mislim da sam dočekala, kad ono: Kraj prvog dela!!!
Tada sam uzela stvar u svoje ruke. Obezbedila sebi svih 64 epizode kao i injekciju adrenalina pred spavanje.

Oduvek sam htela da budem detektiv. Da budemo iskreni i dalje to potajno želim.
Nema sumnje da bi u tome bila i-zvan-redna.
Imam čak i brkove.
Samo ih čupam.