ArtMistakes

Ko ne uđe u administrativne aktivnosti sa dragom nam državom ni ne zna na kakvoj ona tanjušnjoj vrpci visi. I vijori se ko pocepane usrane šifonjske gaće. Al nije ni čudo kad ih je sama usrala.
Znam da je svima u susretu s papirologijom bar jednom sinula želja da kupe top i raznesu taj neki važan administrativni državni objekat u paramparčad.
I meni danas došlo da se naoružam.

Stvar je jednostavna.
Overa punomoći.
Strano lice i domaće lice.
I juče to uradismo bez problema.
Ali banka ne bi bila banka kad ti ne bi tražila da u tom “punomoćju” (tako mora zvanično da se zove), ispišeš sve moguće aktivnosti koje ćeš obavljati a za koje će neko da te ovlasti, počev od trčanja krugova oko banke, čekanja u redovima i slično. Bez zajebavanja. No ajd. Piši ponovo, štampaj i ajmo iz početka.
Ali danas, ne može to tako jednostavno.
Potreban Vam je sudski tumač.
Okej. Dajte mi jednog.
Pa ne možemo mi da vam ga obezbedimo!
Čekaj, vi ga po zakonu tražite, el tako? Što znači da po zakonu morate da mi ga obezbedite.
Pa jeste gospođo, ali ne na bolovanju na neodređeno!
A neka zamena?
Nema!
Gde da nađem nekog?
Paaaa, ne znam.
A ko zna?
Pa dobro, evo reći ću vam.
Čim izađete tu iza ćoška ima jedan.
I njima ćete platite.
Dobar dan tamo, odma doleće tumač.
Kolko?
Pa pet iljada.
Ni za šta vam treba, ni koliko vam treba, ništa.
Pet iljada.
I ode čovek tamo samnom.
I dobih neki usran papir od priznanice da sam nekom dala pare.
Ni računa ni bogtezakloni (taksisti imaju pristojniji račun od onoga).
Hvala, dva pečata.
Prijatno.
Slutim da je scenario sledeći.
Dobar dan. Koliko su dali. Pet.
E dobro, koliko je moje.
Pa pola, ko što smo se dogovorili.
A do kad su ovi vaši na bolovanju.
A čuj, do daljnjeg.

I tako. Pet po pet. Pa top!

Kaže B. ma biće sranja.
Kaže J. sigurno hoće.
B. i J. imaju jedino različitu vremensku projekciju.
Kod B. će to sad još malo.
Kod J. će se ljudska duša još neko vreme batrgati. Pa posle toga.
B. kaže ajmo u Južnu Ameriku.
J. kaže ajmo.
Oboje to ozbiljno misle.

Čile je sasvim fina opcija.

***

Za ovo vreme koliko sam skućena u Beogradu našla sam sve što mi treba.
Obućara. Frizera. Krojača. Uramljivača. Mesaru. Pekaru. Restoran. Kafanu. Posteljinu na pruge. Majstora za auto. Zubara. Ginekologa. Pedijatra. Stolara. Ljubav.

***

I sad zamisli sve to u Čileu iz početka.

Ovih dana odlazim u obližnji kafić da učim jer je to kući nemoguća misija. Mladunka će doći da mi briše nos ili će mi stavljati kapu na glavu ili otimati olovku ili vući za nogu da mi nešto saopšti, ali tek nakon što je uzmem. Definitivno izbor „učionice“ nije po mojoj meri, ali je najbliža. I pošto se datum ispita približio tako se moja poseta učionici učestila. A tamo svaki dan ista istackija „štreberska“ ekipa. I ujutro i popodne i uveče.

Razgovor o njihovom predmetu ne možeš da ne čuješ jer su poprilično glasni, a i učionica nije velika te su sto pored mene. Tema kojom se bave se vrti oko teretane, automobila i eventualno gajbi. Ribe se ne spominju, ili ja bar nisam bila na tom času. Danas su se patili jedno dobrih pola sata da se sete kako se zove neki hormon na e, koji se luči kad baš puno vežbaš u teretani a luči se i kad si srećan. Naravno, nisu uspeli da se sete kako se zove taj hormon na e, a mislim da mi je prc falilo da dobacim iz susedne klupe. No obuzdah se. Onda jadikovka oko drugara. Zabrinuti su za njegovo zdravlje. Uzima puno „dodataka“ za bildovanje. Mislim, jeste najnajbildovaniji ali je nekako neproporcionalan. I kurči se sa nekih mnogo kila u benču.

E onda matori oko te gajbe. Koja jeste malo divlja, ali da se to brate srediti. Ono vrh je gajba. Ima one radove na plafonu i malo su mu ga dali po svetlu. Gips kurac palac. Neka ekipa iz zemuna mu to radila. A pločice je čekao nešto godinu dana. Jebu kevu! Jedino što mu se svaki put vide kapljice posle tuširanja, al jebi ga. Vrh su.

I otvorim Emu Gudman i “anarhizam i feminizam”, i nakon nekoliko strana mi dođe da se prebacim u njihovu grupu.