ArtMistakes

Ovih dana odlazim u obližnji kafić da učim jer je to kući nemoguća misija. Mladunka će doći da mi briše nos ili će mi stavljati kapu na glavu ili otimati olovku ili vući za nogu da mi nešto saopšti, ali tek nakon što je uzmem. Definitivno izbor „učionice“ nije po mojoj meri, ali je najbliža. I pošto se datum ispita približio tako se moja poseta učionici učestila. A tamo svaki dan ista istackija „štreberska“ ekipa. I ujutro i popodne i uveče.

Razgovor o njihovom predmetu ne možeš da ne čuješ jer su poprilično glasni, a i učionica nije velika te su sto pored mene. Tema kojom se bave se vrti oko teretane, automobila i eventualno gajbi. Ribe se ne spominju, ili ja bar nisam bila na tom času. Danas su se patili jedno dobrih pola sata da se sete kako se zove neki hormon na e, koji se luči kad baš puno vežbaš u teretani a luči se i kad si srećan. Naravno, nisu uspeli da se sete kako se zove taj hormon na e, a mislim da mi je prc falilo da dobacim iz susedne klupe. No obuzdah se. Onda jadikovka oko drugara. Zabrinuti su za njegovo zdravlje. Uzima puno „dodataka“ za bildovanje. Mislim, jeste najnajbildovaniji ali je nekako neproporcionalan. I kurči se sa nekih mnogo kila u benču.

E onda matori oko te gajbe. Koja jeste malo divlja, ali da se to brate srediti. Ono vrh je gajba. Ima one radove na plafonu i malo su mu ga dali po svetlu. Gips kurac palac. Neka ekipa iz zemuna mu to radila. A pločice je čekao nešto godinu dana. Jebu kevu! Jedino što mu se svaki put vide kapljice posle tuširanja, al jebi ga. Vrh su.

I otvorim Emu Gudman i “anarhizam i feminizam”, i nakon nekoliko strana mi dođe da se prebacim u njihovu grupu.

Šta se radi na wc šolji?
Čita, naravno.
U nedostatku “tvrde” literature ili knjiga, uvek je tu, šta?
Hemija!

I u tom čitalačkom zanosu pročitah glupost nad glupostima.
Elem.
U pitanju je flaša Domestosa koji je organizovao neku nagradnu igru. I sve što treba da se uradi, je da se kod sa flaše pošalje na neki broj putem sms-a, da ti skinu ne malo dinara i eto. Možda te obaveste da si srećni dobitnik, tako što ćeš poslati bar još jedan sms da potvrdiš, a onda možda još jedan da se slažeš sa svim. (Toga nema u uputstvu.)

Ali što bi bilo jednostavno napisano kad može besmisleno…

Rečenica glasi ‘vako:
“Pošaljite SMS-om kod sa stikera na promotivnom pakovanju sa ličnim podacima (ime, prezime) na broj KOMUNICIRAN na stikeru i možete osvojiti neku od vrednih nagrada.”

Sve je nekako išlo glatko do momenta “KOMUNICIRAN na stikeru”.
Komuniciran? Ne napisan, ne odštampan, ne neznamtijašta, nego brale komuniciran!
Tu me je glava zabolela. Momentalno.
I sranje se pretvorilo u sranje.

Juče sam joj pričala šta sve mogu ruke. Da grle, upiru prstom, čačkaju nos, vežu pertle, mese uštipke, štipaju za guzicu, tapšu, udaraju, golicaju, nose rukavice, pucketaju, crtaju, sviraju…nisam mogla stati.

Počela sam da čitam neku “stručnu” literaturu, kao visinske pripreme za nastavak svog školovanja. Zavrtelo mi se u glavi. Toliko stvari sam zaboravila. I toliko mnogo stvari ne razumem. (A sve mislim da nekad jesam.). Ali i dalje mislim da dosta njih (pisaca stručne literature), sere.

Od kad je vetar doterao ovaj oblačni prekrivač, više buljim u zidove, manje vidim i teže dišem. Mislim da je osećaj slobode itekako spakovan sa prostorom u kom se biva. Ko još naučio da leti u kući. :)

Kada joj tata pusti Kejva, ona peva iz petnih žila. Srećna na ramenima a u oblacima.

Ni jedne cipele koje sam videla mi se ne dopadaju. Osim muških. Al nema broja.

Obukla sam nekoliko starih pantalona. Stoje ko helanke, al sam obukla!

Jedva čekam kiseli kupus i sarmu.