Prva se zbila u vozu.
Jeste da mi je do voza trebalo više vremena nego što je voz putovao do Novog Sada, al sad nije tema “saobraćaj u Beogradu petkom”.
Kupile kartu. Na karti piše broj vagona i sedišta.
Sele na naše mesto. Boja do prozora.
Dijagonalno od nas, sa moje leve strane, dve sredovečne gospođe (u šta valjda spadam i ja), ali nekako malo starije. Fino obučene. Po priči dok su sedale zaključim da se vraćaju sa sajma knjiga. Jedna od njih mi je njuškom poznata ali ne ulazim u mentalnu igru odakle. Druga mršava sa super čizmama i tankim ustima neko koga nisam nikada videla. I nešto pričaju. Pošto moje uši zabeleže i šta treba i šta ne treba, vidim da se njihov dijalog odvija na kosmičkim visinama, o energetskim nivoima, smislu življenja i slično, s tim što ona kratko ošišana, čija mi je njuška poznata, na fin način uporno pokušava da prekine razgovor i da zabije slušalice sa muzikom u uši. Nisu baš bliske prijateljice. Pre bi se reklo neke “slučajne” poznananice. Ili ih je neki kolektiv poslao zajedno na sajam. Al i tu sa mentalnim nagađanjem stajem.
I naravno voz je pun ko oko (ako neko zna odakle ova izreka i šta u stvari znači, volela bih čuti).
I gomila ljudi u potrazi za svojim mestima, neko nekog podiže, neko ustaje, odlazi da diže nekog drugog da bi seo na svoje mesto i tako. Lančana reakcija kad ne sedneš odma na “svoj broj”.
I ulazi čovek, deda, čiča, preko 70. Mukica. Tih i miran, sa nekom malom torbicom u rukama, sa odelom koje su mu možda poklonila deca ili neki dalji rođaci. Umilog lica. I ruku koje se tresu. Jedva hoda. U mojoj glavi je da se vraća sa nekog pregleda od lekara u Beogradu. Stari ljudi se oblače u odela samo kad idu na sahrane ili kod doktora. I stoji iznad njih dve, gleda svoju kartu, i njegovo mesto je baš ono gde sedi ona mršava sa super čizmama, koja bistri o postanku sveta. Njena poznanica preko puta je već izdejsvovala da je isključi kao sagovornika i sluša muziku. I deda je postojao malo i produži. Vraća se za 5 minuta u pratnji neke umile devojke.
- Gospođo, ja se izvinjavam, ovaj čovek ima kartu sa brojem tim i tim, i to je mesto na kom vi sedite. Ne bi bio problem da on sedne negde drugde, ako bi ste mu rekli gde je vaše mesto, ne želi da vam pravi problem.
- Moliiiiiiiiiiim?
- Čovek je star, i nije hteo nikoga da uznemirava, pa ako bi ste mo….
- Ne pada mi na pamet!!!! Šta je devojko, jeste vi možda njegov advokat? Da ja ustajem nekom. Vidite da je svako seo gde je mogao…i neka nađe negde mesto!!!
- Izvinjavam se, nisam htela da budem neprijatna, samo sam htela da pomognem.
- Da pomognete, tako što ćete mene da maltretirate. Ne pada mi na pamet, ne pada mi na pamet….
I nastavi ona tako, ne pada mi na pamet. Čičica ode. Pokunjene glave.
Njenoj pratilji sa slušalicama u ušima vidim da je neviđeno neprijatno, ali se nije ni ona bog zna kako potresla.
Ova mršava, kojoj ne pada na pamet, izvadi “literaturu” za čitanje po vozu. Star, Svet i tako ta plejada žute štampe. Pa se onda moj mozak prešalta na one teme o kojima je brstila čim je sela. O smislu življenja i energetskim nivoima i kosmičkoj pravdi. Pa opet pogledam literaturu. Pa nju. Pa mi sve to zaliči na jedan najtransparentniji malograđanski proliv, koji bih zajedno sa onim časopisima izbacila kroz prozor.
U tom momentu, dolazi jedan visok i naočit momak od, brat bratu, dva metra i sto kila. Bez dede. Sedeo je malo podalje, ali je čuo dijalog.
- Evo gospođo, ja sam advokat onog starijeg gospodina. Ima nekih problema da ustanete sa mesta koje nije vaše?
- Naravno da nema, samo neko je seo znate i na moje mesto…i ne pada mi na pamet…da ja, kakva je ovo zemlja, šta je ovo, bože sačuvaj……i nastavila je da brunda kupeći svoj divni šal od kašmira i svoju “literaturu” sa sajma. Nadam se da je otišla u tri pizde materine.
Čovek je seo. I ceo put tužno gledao kroz prozor. Ruke su mu se tresle. Smrt mu je dahtala za vratom.
Druga je bila na koncertu Darkvuda u Studiju M u Novom Sadu.
Mislim, ne znam koji me đavo i naterao da odem kad znam da nisam nikakav fan istih. Al eto, da čujem to što sad sviraju sa Biserom V. i Vasilom. Možda se nešto promenilo? Ozvučenje odlično. Studio M je uvek za te stvari bio savršen. Svirka odlična. Usvirana. I sve bi bilo manje više okej da nema Vuče. Čim je on spustio mikrofon i uzela ga Bisera to svuči vrhunski. Čim on umešta svoj glas koji modeluje sa milion hiljada papučica i efekata, sve se pretvara u jeftin eksperiment sa nekim polu pokretima kojima ni rasveta ne može dati nekog šmeka. Da on prestane da peva i da postava nastavi da svira i da zapeva neko ko to zna da radi, čak i da ne zapeva niko, mogla bih reći, dobri su. Kad su počeli da se paluckaju oni stroboskopi, kad se njegovo bacakanje na bini pretvorilo u glumljeni delirijum, izašla sam napolje da pušim. I šetam po gradu.
Treća je da još uvek nisam dobila rezultate sa ispita. I to me nervira. Al nastavljam da čitam i dalje o bojama. I čudom se čudim kako je to lep neki svet.
Comments(1)