Archive for the 'lično' Category

I veličina je bitna

Otišla sam u subotu sa detetom na Veličkovićevu izložbu, potpuno nepripremljena na element “veličine” slika pred kojima sam se našla – po stoti put obnavljajući svoju ljubav prema velikom formatu.

U zadnjih deceniju sam natrenirana na konzumaciju umetničkih dela sa monitora, rezolucije ne veće od 1600x1280px, te sam u potpunosti zaboravila onaj osećaj kad ti se govno smrzne pred veličinom umetničkog dela, bilo da ga samo gledaš ili da isto stvaraš. Drugi razlog “otuđenosti od veličine” je što su se galerijski prostori toliko sprčili, a umetnici toliko “osiromašili” da se i povremene dobre izložbe crteža i slika svode na salonski format – u kom element veličine zataji.

I čim sam ušla, sa leve strane te pukne taj veliki format, izmesti iz “odomaćenog” načina gledanja, razoruža i stavi pred nemili čin. Čin u kom moraš da učestvuješ celim telom. (O tematici slika i ciklusu koji je odličan da i ne govorim.) Ta velikost ti ne da da stojiš na jednom mestu, a kamoli da oči zakucaš u jednu tačku ili jednim pogledom obuhvatiš “sve”. Moraš da se krećeš i moraš da učestvuješ. Da prilaziš s leve strane idući na desnu i obrnuto, da odeš daleko nazad ne bi li ipak sagledao “sve”, pa se onda sjuriš blizu ne bi li video tragove četke i nanose boja, dok ti oči koriste maksimalne kapacitete. Kolutaju, škilje, gore, dole, levo, desno,u sredinu, opet malo levo…

Ta velikost ti pokaže i koliko si mali, dopuštajući umetnosti da stvarno zaurla dok je ti pažljivo slušaš, ostavljajući kontrolu za neke druge stvari.

Isto je i sa slikanjem velikog formata – čija te belina u prvom trenutku uplaši, nakon nekoliko sekundi izazove, a već u sledećem naletu si prljav od glave do pete, sa upalom mišića u svakom deliću tela a po završetku iste umoran ko da si trčo maraton.

Jebeno je samo, ako si kao u mom slučaju, rođen za te maratone, a za iste ne treniraš.

Stanje uma

Trenutno sam na leru. Da bi isti najbolje razumeli ispričaću vam jedan vic.

Došao lala kod doktora i žali se kako ne vidi ko prolazi sa druge strane šora.
Doktor ga pregledao i zaključi da je stanje alarmantno.
– Bogme lalo, stanje je ozbiljno. I visok pritisak, povišen holesterol, šećer, problemi sa cirkulacijom.
– Pa šta treba da radim doktore?
– Jednostavno, manje pihtija, kobasica, čvaraka, vina, kavurme.
– Znate šta doktore, kad malo bolje razmislim, ta zabole mene ko prolazi sa druge šora!

Tako je stanje mog uma svedeno na to “zabole me”…i za drugu stranu ulice.
Gajim svoj mali Ajdaho.
U njemu je sve lepo, kuće su od čokolade, život je rastegljiv, ljubav pobeđuje, novac služi da se potroši, po knjigama može da se piše i šara, slanina može da se umače u šećer, domaće vino je ukusnije od uvoznog, čitanje nije uvek ozbiljna rabota, jarke boje pobeđuju. I teza je pri kraju.

Pijaca

Kancelarija mi je blizu pijace te sam iz svoje svakodnevne organizacije ukinula pijačni dan. Tako da je svaki dan, pomalo pijačni. I za doručak i za ručak i za poveće snabdevanje pećine.
Ponedeljkom istu ne posećujem. Skupa je ko sam đavo. Mislim, skupa je i inače.
Petkom, oko dva, kad su se svi namerili da što pre zamandale svoje tezge i pripreme se za subotnju histeriju ja odem da pokupujem štošta. U svojoj potrazi (nemam pojma šta ću kupiti) ja se šunjam u onom šarenišu i mirisima i tako biram. Odokativno. Jedino ne menjam ženu od koje kupujem sir. Sve ostalo podložno je testiranju. Često biram tezge zbog ljudi koji iza njih stoje. Što je siromašnija ta tezga sa par stvari ili stariji insan, ja tu makar me koštalo nekad duplo skuplje. Svašta zna da prelomi.
Celer.
Jedan komad. Da da, sa listovima.
A jel ga pohujete, pita me baba?
Ostajem nekoliko delića sekundi zbunjena i šokirana, i ponovim zadnju reč. Pohujem?
Da, pohujete.
Pojma nemam da to može da se radi. Ili da je to nekad neko radio ili da sam to nekad jela, čula ili videla.
A može rođena kako ne može.
Najteže će ti biti da ga isečeš na tanje kolutove. Onda ga samo malo prebaci na tiganj nako ko tikvice da omekša. I onda u jaja i brašno i posoliš i bibera i eto. Bude baš lepo.
Dajte mi dva.
Jedan za čorbe a jedan da probam.

….

Ove ću rezance.
E ovi su ti bolji rođena.
Dobro onda, dajte mi te.
A koliko godina imaš dete. Jeste, možeš mi biti dete.
35. Još malo pa ću avanzovati za jednu kalendarsku.
Eto vidiš, znam ja da mi možeš dete biti.
Eto.

Čvarci pošto?
800.
Osamstotičegagodmajki!!!!
Pa to skuplje od teletine.
A jes, al jedu ljudi. Više nego teletinu!

I dunje mirišu.

Next Page »