“Pričao je i Cioran o tome da čovek postane genijalan mučitelj sebe u situacijama kad se pusti strahu, a ovaj ga smota oko nogu, pa ga gura sve iznutra, pa mu prevrće život, pa ideje, potrebe, navike, reči, rečenični ton i glas potom sav, i čovek tako uplašen krene da misli šta će biti i predstavlja sebi strašnu sadašnjost i kratkotrajnu budućnost.
I ni makac.
Ništa od straha ne može. Ni da misli, ni da se nada, samo da stražari, da pazi da se nešto ne desi.
Kalendarsku sliku menjaj, on se neće setiti.”…
I koji mi đavo bi da otvorim list Danas?
U stvari znam, na ispitu je profa spomenuo nekoliko članaka koji su skoro objavljeni i koji nisu loši na tamo neke teme sa kojima neću zamarati. I naravno, kao i sa svim stvarima koje tražiš, prvo nađeš one koje ne tražiš. Da li zato što je glupost i bezobraznost bolje vidiljiva, transparentnija ili je u pitanju neki sasvim deseti fenomen, ne bih znala.
No, gorčina prosle pročitanog teksta mlađanog Kišjuhasa na temu koncerta Ejmi, se meri pojedenim govnetom a da nije sopstveno!
Preko ove izjave samo izmanipulisani retard može da pređe olako a još izmanipulisaniji da se s njom složi:
“Za većinu ovdašnjih curica koje su iz provincije došle da studiraju u veliki grad, pa morale da zaborave na Nedeljka Bilkića i balade od Džeja, Ejmi je idealno dopadljiva jer, eto, „lepo peva“, a i moderno je.”
Postavka je elitistička i bez da se frljakamo politički korektnim terminima izdrazito bezobrazna, i to dripački i neargumentovana bezobrazna (ko što to uostalom bezobrazluk uvek i jeste). Šta mlađanom autoru znači provincija? Šta znači zaboraviti? A da ne potežem pitanje izjednačavanja određenih vrednosti po principu stereotipa (koji je vrlo neosnovan), da ono što je u provinciji sigurno biva opsluženo manjim ili suženim kultunim kapitalom, dok je eto “centar” zadužen da to nekako prekrpi u cilju “modernizacije ili neospornog kvaliteta”.
Mislim kad već ima tako smradovski odnos prema provinciji što onda ne pomenu tog istog Sem Kuka na kog se “kulturolοški” poziva i njegovu provinciju odakle dolazi. Pa nije ni Kuk rođen u Beogradu, a ni u Njujorku dabome. Nego u “provinciji” Clarksdale sa celih dvaes iljada ljudi. I šta ćemo sad? Da ga prepitamo malo (doduše malo kasno za prepitivanje jer nije među živima) o Nedeljku Bilkiću ili Džeju? Ili da li možda kopa nos? Ili šta koji moj ima da ide u Los Anđeles da širi taj svoj “provincijalizam”?
Mogu da tolerišem zaluđenost, srčanu ubeđenost, iracionalnu požrtvovanost da ne kažem ludilo, ali nergumentovani bezobrazluk koji je samo to i ništa više pa još tretiran kao “kulturno” štivo, ne mogu. A i neću. Tom istom Kišjuhasu ne raste krompir na terasi nego u provinciji, pa bi ga on malo manje prdeo kad bi ta ista provincija bila malo više pametnija prema vakim “građanskim” kreaturama.
Comments(3)