Archive for the 'od značaja' Category

Dušo gde si se denula

Za rever?

Već duži vremenski period ne mogu da se otmem utisku da čitanje vesti u online izdanjima može da izazove epileptični napad; ali to nije neka novina, jer se zna da baš mala deca izložena brzoj smeni frejmova i slika mogu isti doživeti. Ovaj “odrasli napad” je (znamo) izazvan em hiperprodukcijom, hipertekstom i eklektičnošću svake vrste, o citatnom “piskaranju” da ne govorim. Ali ono što me užasava je da je ovaj napad duboko spojen i sa glupljenjem. Svake vrste. Od stvarnog odumiranja “mislećih” ćelija, iščašenja povezivanja, apstraktnog mišljenja (o kritičkom da ne govorim), pa sve do jedne emocionalne tuposti koja empatiju tretira ko “slabost” a emocije kao “nepodobno i nekontrolisano ponašanje”.

Obezvređeni pojmovi i teme, zamena teza, govna i kučine, bolesti i zdravlje, smrti i rađanja… sve je stavljeno u jedan isti vrednosni obrazac koji nema vrednost a ni obrazac, i u tako jednom otrgnutom autohtonom medijskom organizmu plivaš – i gušiš se. Smena tema i njihov “izbor”, ako je to uopšte nečiji izbor, komentari, ta interaktivnost sa čitaocem, mogućnost “glasanja” za ili protiv neke vesti, za ili protiv nečijeg komentara me užasava. To “aktivno” učešće u toj vrzino-kolo-slici stvara pravog medijalizovanog konzumenta, ali i proizvedeni osećaj “sad sam im i ja rekao”! Tu prividnu moć koja to odavno nije. Okej, možda se tako neko ratosilja potencijalnog čira, ali čisto sumnjam.

I tako, među stotinama ili hiljadama drugih, “glas” bezvredno pluta, a tih pola sata slobodnog vremena ode na neki server. I to je to. Šanse da se u tom okeanu svih koji imaju nešto da kažu, “primi” baš taj jedan, i da promeni na bolje druge/tuđe predstave makar za prc su ravne nuli. Možda čak i manje od toga. Taj način konzumacije (odavno) toliko umara, da se posle čitanja nekoliko portala vesti (uporednog ako se tako može reći), osećaš (ako imaš sreće) ko pregaženo govno i prava pravcata nasamarena budala.

O virtuoznosti propagadne dnevnih portala ne bih, jer mislim da tu više nema ništa od virtuoznosti. Nekadašnja majstorija je smenjena sa bezobrazno plitkom manipulacijom i transparetnošću širenja šarenih laža, da bi se izumitelji iste danas verovatno postideli. I baš ta bahatost u “providnosti” će nam zadati konačan udarac.

“… Evo moje tajne. Sasvim je jednostavna: čovjek samo srcem dobro vidi.” – Egziperi (Mali Princ)

3 crtice

Prva se zbila u vozu.
Jeste da mi je do voza trebalo više vremena nego što je voz putovao do Novog Sada, al sad nije tema “saobraćaj u Beogradu petkom”.
Kupile kartu. Na karti piše broj vagona i sedišta.
Sele na naše mesto. Boja do prozora.
Dijagonalno od nas, sa moje leve strane, dve sredovečne gospođe (u šta valjda spadam i ja), ali nekako malo starije. Fino obučene. Po priči dok su sedale zaključim da se vraćaju sa sajma knjiga. Jedna od njih mi je njuškom poznata ali ne ulazim u mentalnu igru odakle. Druga mršava sa super čizmama i tankim ustima neko koga nisam nikada videla. I nešto pričaju. Pošto moje uši zabeleže i šta treba i šta ne treba, vidim da se njihov dijalog odvija na kosmičkim visinama, o energetskim nivoima, smislu življenja i slično, s tim što ona kratko ošišana, čija mi je njuška poznata, na fin način uporno pokušava da prekine razgovor i da zabije slušalice sa muzikom u uši. Nisu baš bliske prijateljice. Pre bi se reklo neke “slučajne” poznananice. Ili ih je neki kolektiv poslao zajedno na sajam. Al i tu sa mentalnim nagađanjem stajem.
I naravno voz je pun ko oko (ako neko zna odakle ova izreka i šta u stvari znači, volela bih čuti).
I gomila ljudi u potrazi za svojim mestima, neko nekog podiže, neko ustaje, odlazi da diže nekog drugog da bi seo na svoje mesto i tako. Lančana reakcija kad ne sedneš odma na “svoj broj”.
I ulazi čovek, deda, čiča, preko 70. Mukica. Tih i miran, sa nekom malom torbicom u rukama, sa odelom koje su mu možda poklonila deca ili neki dalji rođaci. Umilog lica. I ruku koje se tresu. Jedva hoda. U mojoj glavi je da se vraća sa nekog pregleda od lekara u Beogradu. Stari ljudi se oblače u odela samo kad idu na sahrane ili kod doktora. I stoji iznad njih dve, gleda svoju kartu, i njegovo mesto je baš ono gde sedi ona mršava sa super čizmama, koja bistri o postanku sveta. Njena poznanica preko puta je već izdejsvovala da je isključi kao sagovornika i sluša muziku. I deda je postojao malo i produži. Vraća se za 5 minuta u pratnji neke umile devojke.
– Gospođo, ja se izvinjavam, ovaj čovek ima kartu sa brojem tim i tim, i to je mesto na kom vi sedite. Ne bi bio problem da on sedne negde drugde, ako bi ste mu rekli gde je vaše mesto, ne želi da vam pravi problem.
– Moliiiiiiiiiiim?
– Čovek je star, i nije hteo nikoga da uznemirava, pa ako bi ste mo….
– Ne pada mi na pamet!!!! Šta je devojko, jeste vi možda njegov advokat? Da ja ustajem nekom. Vidite da je svako seo gde je mogao…i neka nađe negde mesto!!!
– Izvinjavam se, nisam htela da budem neprijatna, samo sam htela da pomognem.
– Da pomognete, tako što ćete mene da maltretirate. Ne pada mi na pamet, ne pada mi na pamet….

I nastavi ona tako, ne pada mi na pamet. Čičica ode. Pokunjene glave.
Njenoj pratilji sa slušalicama u ušima vidim da je neviđeno neprijatno, ali se nije ni ona bog zna kako potresla.
Ova mršava, kojoj ne pada na pamet, izvadi “literaturu” za čitanje po vozu. Star, Svet i tako ta plejada žute štampe. Pa se onda moj mozak prešalta na one teme o kojima je brstila čim je sela. O smislu življenja i energetskim nivoima i kosmičkoj pravdi. Pa opet pogledam literaturu. Pa nju. Pa mi sve to zaliči na jedan najtransparentniji malograđanski proliv, koji bih zajedno sa onim časopisima izbacila kroz prozor.
U tom momentu, dolazi jedan visok i naočit momak od, brat bratu, dva metra i sto kila. Bez dede. Sedeo je malo podalje, ali je čuo dijalog.
– Evo gospođo, ja sam advokat onog starijeg gospodina. Ima nekih problema da ustanete sa mesta koje nije vaše?
– Naravno da nema, samo neko je seo znate i na moje mesto…i ne pada mi na pamet…da ja, kakva je ovo zemlja, šta je ovo, bože sačuvaj……i nastavila je da brunda kupeći svoj divni šal od kašmira i svoju “literaturu” sa sajma. Nadam se da je otišla u tri pizde materine.
Čovek je seo. I ceo put tužno gledao kroz prozor. Ruke su mu se tresle. Smrt mu je dahtala za vratom.

Druga je bila na koncertu Darkvuda u Studiju M u Novom Sadu.
Mislim, ne znam koji me đavo i naterao da odem kad znam da nisam nikakav fan istih. Al eto, da čujem to što sad sviraju sa Biserom V. i Vasilom. Možda se nešto promenilo? Ozvučenje odlično. Studio M je uvek za te stvari bio savršen. Svirka odlična. Usvirana. I sve bi bilo manje više okej da nema Vuče. Čim je on spustio mikrofon i uzela ga Bisera to svuči vrhunski. Čim on umešta svoj glas koji modeluje sa milion hiljada papučica i efekata, sve se pretvara u jeftin eksperiment sa nekim polu pokretima kojima ni rasveta ne može dati nekog šmeka. Da on prestane da peva i da postava nastavi da svira i da zapeva neko ko to zna da radi, čak i da ne zapeva niko, mogla bih reći, dobri su. Kad su počeli da se paluckaju oni stroboskopi, kad se njegovo bacakanje na bini pretvorilo u glumljeni delirijum, izašla sam napolje da pušim. I šetam po gradu.

Treća je da još uvek nisam dobila rezultate sa ispita. I to me nervira. Al nastavljam da čitam i dalje o bojama. I čudom se čudim kako je to lep neki svet.

Pametan svet

Da ovaj čovek nema spomenik, ličnu bih mu ga podigla.
Daniel Bell.
I kaže.
In The Cultural Contradictions of Capitalism, Daniel Bell contends that the culture created by capitalism generates a need for personal gratification among the successful, and that this will harm the work ethic that caused that success of capitalism in the first place.
Što bi reko moj muž, čist zen.

I još nako, usput.
“When theology erodes and organization crumbles, when the institutional framework of religion begins to break up, the search for a direct experience which people can feel to be religious facilitates the rise of cults.”

Next Page »