ArtMistakes

Čitam Fiska, popularnu kulturu, i za oko mi večeras zapade jedan pasus, koji ko da je pisan za skorašnja dešavanja.

U pitanju je nekoliko primera autora iz deventaestog veka (preuzetih od Malkolmsona, 1982.), gde ću ja navesti samo dva kao i tumačenje autora na oba.

“1. Veliki deo bede i zločina u engleskim seoskim sredinama treba pripisati uticaju borbi petlova, koje su odškolovale mnogobrojne žrtve vešala, i mnoge porodice sunovratile u oskudicu i prosjačenje.”

“2. Ser Ričard Hil ukazao je da su ljudi zanemarili svoj rad i svoje porodice i da se masovno okupljaju da bi prisutvoali tim priredbama. Sa njih bi odlazili u pivnice, i traćili čitave noći u razvratu, kao što su dane traćili u dokolici.”

“Prvi od navedenih citata nedovsmisleno tvrdi da uzrok bede u engleskim seoskim sredinama nije u ekonomskom sistemu koji je stvorio siromaštvo, već u dokolici žrtava siromaštva, čime dobijamo jedan od ranih primera ideološke strategije okrivljivanja žrtve”.

“Drugi od citata pokazuju kako se ta zadovoljstva suprostavljaju produktivnom radu (čije je značenje, naravno, uvek u tome da ljudi zarađuju za život svojih porodica a ne da stvarno stvaraju profit buržoaziji.)”

Džon Fisk.

Toliko od mene na “popularna” dešavanja.

I pakistanci su ljudi ako neko nije znao!

No što bi se o njima brinula neka tamo “evropska” glava, srbijica, zabrinuta i uvek empatična moderna duša?!
Šta ima veze što vest o njihovoj propasti nema niti jedan jedini komentar na manje više svim medijima.

Oni nisu svet, a i daleko su!
(Ne znam zašto smo možda prećutano očekivali da u vremenu bombardovanja ili rata nam rođenog, neke tamo ine zemlje brigaju šta se nama dešava. Ne znaju oni nas pokazati na karti, ali ne znamo vala ni mi njih.)

Ali zato “dnevno-važne-najvažnije” vesti izmamljuju uzdahe i empatiju cele “internet” pismene zajednice. I ne zna se ko bi pre pritekao u pomoć kad premlate novinara ili ko bi pre pružio sakaćenje onima koji su to učinili…

To što tamo neka daleka zemlja ode u propast, šta mari.

Rana zora a doktor se posetiti mora.

I pošto pregled završih pre početka mi radnog vremena, dragi dragi i mua sedošmo da popijemo kafu. Topla nes sa puno šećera za budući mamu (kalorično) i jedna domaća bez šećera za budućeg tatu. I gde kafa tu i štampa. On se dokopao Politike, dok meni ostade Lisa. Bilo na okolnim stolovima još štošta u ponudi (Kurir, Skandal…) pa mi se Lisa učini kao vrlo dobar izbor. I listam. Modni trendovi ne po mome ukusu (kako žene pobogu hodaju u onim cipelama!?!?), saveti za smisao života neupotrebljivi, recepti pravljivi sa sve slikama koje otvaraju apetit…ma manje više očekivano, sve dok ne okrenuh K4 (zadnja korica) i ostadoh pa, nekako bez teksta. U stvari sa jaaaaako puno teksta.

Nisam već neko vreme u advertajzing industriji, ali valjda bivanje u tim vodama uradi svoje. Radni žuljevi i deformisanost me i dalje više stavljaju u poziciju profesionalnog konzumenta oglasa, nego krajnjih „običnih“ korisnika koji vrlo malo razmišljaju o kompoziciji oglasa, tipografiji kojim je urađen…a pretpostavljam da ponajmanje promišljaju o ciljevima same kampanje (mada ima dosta izuzetaka). Nego ako grune grune, ako ne grune, nikom ništa.
Al’ mene bogme grunulo. S ovim.

Doduše ne baš ovako, jer ovo je screen sa sajta kampanje…i gledam i pitam se, da li da padnem sa stolice sad odma, ili da to uradim kasnije? Ma neću ni odma ni kasnije…nego ajmo malo da se upali koja lampica.

Štrajk Glađu Protiv Gladi.
Slogan mi je privukao pažnju te se odma dadoh na čitanje da vidim o čem se na tom „praznom tanjiru“ radi. I zaključih da idiotskiju poruku nisam skoro pročitala.

Prvo, ako se zna tačan broj gladnih, mora da su nekako brojani. Bar bi trebalo. Da znamo ko su. Gde su. Da nisu samo neka izmišljena statistika nekog izmišljenog istraživanja ili tamo „neki ljudi“.
I uzmimo stvarno da ih je toliko (nažalost).
Daj da im nekako pomognemo!
Daj!
Kako?
Pa eto da štrajkujemo glađu jedan dan!
WTF? Jel meni logika pod hormonima stvarno više ne fercera ili šta?
Što reče dragi tata: Čekaj, to mu ga dođe da svi treba da dobijemo rak, da bi smo dali podršku ljudima koji boluju od raka ili da bi smo ih na taj način bolje razumeli? Ili ukazali na problem? Ne razumem!
Ne nego ćemo eto taj dan gladovati, ali ćemo ipak kad dođemo kući uveče da se propisno najedemo! Ili još verovatniji scenario: Odeš na sajt, klikneš na polje „pridruži se štrajku“, a posle toga na burek. Zar ljudi stvarno misle da će svih onih do sada potpisanih po miliona ljudi da gladuje taj dan, i tako reši problem gladnih? Odma tvrdim ovako „napamet“, da teško da će neko od svih kliknutih glasova ostati gladan. A još više tvrdim da će se na taj „ne jedem danas“ način pomoći da se bilo ko od gladnih nahrani.

Nego tekst oglasa veli: „…poručimo svima da želimo da im se pomogne“.

Kome svima?

- Dobar dan. Ja nemam šta da jedem.
- Ah, to ste vi, gladni. Ma ne brinite, evo danas i ja neću jesti ništa pa ćemo tako ukazati na vaš problem. „Poručićemo svima“.

Ne znam za vas, ali kod mene u kući za astalom uvek ima mesta za gladnog čoveka. Ja tako mogu pomoći. A vi?

PS. Beskrajne su mogućnosti kako je mogla da se organizuje kampanja i da se ti ljudi stvarno nahrane. Da se “Poruči svima”.

PPS. Računam nešto kasnije. Ona K4 ne košta manje od 1000 EUR.
Pa to je 200 gladnih x 5 EUR. I to da se dobro najedu!