Archive for the 'porodica' Category

Šaka-Nos-Patos

Evo šta je moj prijatelj Mićo iz detinjstva rekao o meni…komentarišući jednu fotografiju na FB.

Tamara, ti si jedna romantična osoba.
Ne znam od kad poznaješ Jelenu, ja od rođenja.
Njen moto bio je šaka-nos-patos.
Srećom došlo je do odrastanja i umetnička crta postala je linija.
Da nije bilo tog talenta (fala dragom Bogu) Jelka bi se sad bavila otkupom krupne stoke.

Kad se savana iseli

Boja spava sa mnom u krevetu.
Katkad u krevecu.
U stvari ona nema problem s tim gde će da spava, ali meni lakše da je tu uza me.
Kad se noću provrda i ustane da “dide” (ide), lakše mi je da je sobalim i vratim u san, nego da ustajem do kreveca u kom već uveliko stoji na nogama, razbuđena i srećna što ćemo ustati malo da se poigramo oko pola tri.

No, krevet dele i:

Međed – komada jedan, veći od Boje i u širinu i visinu, što znači da zauzima ko prosečno četvorogodišnje dete. Zove se Njenje.

Kuca – komada 3.
Jedan je omiljeni i on je pravi Vava. Poklonila joj ga je Veja. Sa narandžastim ušima i retko kad belim stomakom (voli Vava da bude vučen po ulici za nogu ili uvo).
Drugi kuca je nako klasičan. I nije baš omiljen. On je tu za svaki slučaj. Velik sasvim.
Treći je onaj pevajući kog kad noću slučajno šutneš u potrazi za vodom ili pišanjem čuješ: “Ova mala kuca išla je na pijacu, ova mala kuca pojela je keksić, ova mala kuca pevala je ceo dan i noć!” Ako ga šutneš u neki drugi deo tela onda može da se čuje: “Vidim te!” – što te toliko isprepada da se sablazniš. I istog šutneš koji opet počne po pijaci i keksićima.

Dinosaurus – komada 1. Doneo joj ga je Ivan koji ima dva mala “divljaka” zaljubljena u sve što seže pre nastanka čoveka. Znači dinosaurusi i to je to. I on spava s nama.

Zeleni žabac – komada 1.
Poklonila joj ga je tetka kad je bila još uvek manja od njega. Sada spava s desne strane. Ili pod nogama. Ima lepu mašnu, velike oči i na sreću ne priča ništa!

Dva ćebeta. Lepa, meka i bez njih niđe.

I magnet za frižider!

I kad planiram da je stavim u krevetac i potrpamo džunglu na spavanje, mesta za nju više nema! Ili će se uguši među divljima.
Tako da ćemo muškog roditelja vratiti u krevet kad se savana iseli.
Ili će pre biti obrnuto. Da ću se i ja iseliti kod muškog roditelja a u sobu pustiti sve što gmiže i urliče.

Ma nema šanse da to ikad zaboravim!

Ja sam sebi ovo milion puta rekla misleći da će neke slike i neki događaji da mirišu i šuškaju ko da su dotaknuti juče, a oni su ko na sprintu sa preponama odjurišali u zaborav. Mislila sam da ću zavek znati kad je Boji izrastao prvi zub. Eto, nije mi trebalo da ona krene u srednju školu pa da to zaboravim. Već sam, iako je trenutak kad sam ugledala tog prvog keca bio baš tako nekako nezaboravljiv.
I puf!

Stoga, pomažem svojoj memoriji. Za ubuduće.

Kišna devojka

Pre neki dan kiša ko iz kabla. Čini se kao da nikad prestati neće. Boris došao s posla i ko po običaju završio na podu igrajući se s Bojom. Vrata terase su nam manje više uvek otvorena, jer nam je tamo pušiona, bar u ovom delu godine. Zimi se selimo u WC!
I sede oni tako, igraju se, napolju toliko zvekeće da se više ne čuješ. Boris gleda kroz otvorena vrata terase u one slapove vodurine i nekako više za sebe progovara:
“Bojo, ajde ti odeš napolje i nekako ugasiš kišu!?”
Ona ostavi svoje olovke i papire, bez reči ustade, odgega se do vrata terase i zatvori ih! Vrati se na svoje mesto pored oca i nastavi sa crtanjem.
Eto ti ugašena kiša!

Next Page »