ArtMistakes

Uoči selidbe, sve je haotično.
Izgleda lakše nego što jeste, izgleda da ima manje stvari nego što ih stvarno ima, izgleda da će brže nego što hoće, izgleda nikadkraja, iako će ga biti.
Uoči selidbe se ne tovi prase, iako smo mi nagurali “kila” za prenošenje.
Najteži deo žive vage, knjige, su prenete. Da mi neko reko da ti stan može izgledati tako neživ i prazan samo zato što u njemu nema knjiga ne bih mu verovala. U stvari sad znam zašto većinu nekih “netoplih” domova tako i doživljavam. (Retko/nikad sam u njima videla knjige.) Džaba cveće, džaba džidžabidže, džaba specijalno osvetljenje. Kao da su neki hotelski apartmani, ili stanovi za neki privremeni smeštaj. Ne znam kako ljudi umeju bez toga. Kako ne uzgaje bar neku slikovnicu iz detinjstva, ili hiljadu zašto hiljadu zato koja se često nosa na glavi da bi se vežbao pravilan hod. Možda ti stanovi nekom i deluju toplo i ušuškano, a razlika biva u tome što je moj mozak navikao da u mestima gde se živi, uvek bude nekih knjiga, pa to projektujem na sve, vezujući to za uslov “toplog življenja”.

Uoči početka posla, sve je haotično.
Izgleda dalje nego što jeste, izgleda lakše nego što biva, izgleda novo iako to nije, izgleda lično, a daleko je od toga.
I zbog tog istog početka mališanka je morala u vrtić. Nemamo baba servise, nemamo tete koje su eksperti u čuvanju beba, nemamo nekadašnje velike porodice tetaka, strina, babatetaka, đedova, stričeva… koje mogu da tom malom čeljadetu pripomognu u odrastanju. Nema. Rešenje, institucija! Ko po Platonu, da decu treba da odgaja država. Kratko i jasno, jezivo!
Znaš da je to za sada najbolje rešenje, ali to se rešenje koči sa zdravim razumom. Jer lepo, taj mali smotuljak nećeš viđati ceo celcati dan. Kapitalizam sa svojim radnim vremenom je uradio svoje. A i žene u borbama za jednaka prava. Jeste li ih hteli. Jeste. E pa sad ćuti, radi i pati. I eto ti jebena emancipacija! Nekad su janjčari dolazili po decu, pa ti ih odvedu i doviđenja. Sada ne mora da dođu, sistem je napravljen tako da ih daš sam. Odvedeš je ujutro u devet i vidiš ponovo u šest. Poigrate se dva sata i to je to. Mislim da ću se raspasti. Ali ako baš budem primetila raspadanje po šavovima, odo po dete pa leba i margarina. Jebi ga.

Uoči nove godine, sve je haotično.
Kupovine, skupoće, gužve i sve poznato. Potrošnja i samo potrošnja. Jedite ko da nikad niste.
Ali ćemo ipak kupiti jelku. I svetleće lampice. I par poklončića ispod. Sentimentalnost ili ne, toplote i drveta nije na odmet.

Uoči prvog rođendana, sve je lepo.
Naučila je da maše. I da ljubi. I da se jako raduje. I da pije vodu sama. I pokušava da obuje čarape. I pokazuje prstom na sneg. I da govori svojim jezikom koji razumem.

I da voli toliko da ti se duša raspadne.

Juče sam joj pričala šta sve mogu ruke. Da grle, upiru prstom, čačkaju nos, vežu pertle, mese uštipke, štipaju za guzicu, tapšu, udaraju, golicaju, nose rukavice, pucketaju, crtaju, sviraju…nisam mogla stati.

Počela sam da čitam neku “stručnu” literaturu, kao visinske pripreme za nastavak svog školovanja. Zavrtelo mi se u glavi. Toliko stvari sam zaboravila. I toliko mnogo stvari ne razumem. (A sve mislim da nekad jesam.). Ali i dalje mislim da dosta njih (pisaca stručne literature), sere.

Od kad je vetar doterao ovaj oblačni prekrivač, više buljim u zidove, manje vidim i teže dišem. Mislim da je osećaj slobode itekako spakovan sa prostorom u kom se biva. Ko još naučio da leti u kući. :)

Kada joj tata pusti Kejva, ona peva iz petnih žila. Srećna na ramenima a u oblacima.

Ni jedne cipele koje sam videla mi se ne dopadaju. Osim muških. Al nema broja.

Obukla sam nekoliko starih pantalona. Stoje ko helanke, al sam obukla!

Jedva čekam kiseli kupus i sarmu.

Već danima razmišljam, e večeras kad je okupam ću da sednem i da napišem post. I to se skoro mesecima ne dešava. Ove zadnje postove ne računam, jer su nastali kao plod trenutne impresije (koju ni malo kvalitativno ne diskvalifikujem), za čiji unos mi ne treba više od pet minuta.

Danima ponavljam, što naglas, što u sebi, kako mi se nešto čita. Kako bi da mi nešto zaburgija mozak, opali šamar i pokrene, da zađe duboko ispod kašica i sokića, i da taj super film napokon počne. A opet, s druge strane, znam da koncetraciju za čitanje imam ko lipsalo magare. Probala sam, nije da nisam. Doduše, pravdam se da je to do čitanja na računaru (u čemu sam pre bila vrlo talentovana i nije mi ni malo smetalo da čitam i na taj način), pa lovim dan do odlaska do knjižare.

I onda ono večito pitanje. Jel inspiracija uplivava spolja ili je gajiš negde unutra, pa je to spolja samo okidač? Da li se dovoljno toga spremilo, nataložilo, odležalo, pa sad jurcam za tim motivom ko pomahnitala, ili mi treba još unosa pa još „varenja“? Odgovor me ovaj put apsolutno ne zanima. Pre bi o njemu prodrvila koje veče, možda i nekoliko njih za redom, ali sada se za to nema vremena.

Kaže mi prijateljica koja je trodedetna mati, da tako negde, oko tog sedmog osmog meseca, počneš opet da se budiš. Da ti je krv sva izmenjena, da su se ćelije opet pregrupisale (još uvek ne do starog broja pantalona, ali radimo na tome), i da ko ptić čekaš da se izležeš. Al u nekom lepom gnezdu!

Nemam pojma. Nisam pametna ko što nikad nisam ni bila.

A znam suštinski da nije do čitanja. Znam da je do slobode. Odgovornosti. Prioriteta. Do toga da više nisam na planeti na kojoj sam snela jaje. Sad sam u drugom gnezdu, doista lepom, na kom knjige samo stoje na polici. I znam da će to vreme potrajati. I ne treba da se koprcam. Treba da se „preobrazim“ kako dragi Gospod reče. Da izađem iz tog jajeta u gnezdo koje upravo svijam. Ni manje, ni više.

„Promena pravca borbe za čovekovu slobodu, za pojavu slobodnog čoveka jeste, pre svega, promena strukture svesti, promena kriterijuma vrednosti. Ovaj proces je dubok i njegovi rezultati se jedino mogu sporo javljati. To je duboka unutrašnja revolucija koja se izvodi u egzistencijalnom a ne istorijskom vremenu.“
Berđajev