Archive for the 'umetnost' Category

Aha, odgledala i ja film!

I pošto nisam vična pisanju nikakvih recenzija (nema se ni vremena a ni ambicija za to), samo ću ga ukratko preporučiti.
Film idealan za one dane od juče. Kad misliš da je kraj sveta po ko zna koji put.

Copie Conforme (Certified Copy).
Od mog, mogu reći omiljenog reditelja, Abbas Kiarostami-ja.

Dirljiv, dubok, tiho dramatičan, na momente nadrealan i iznad svega životan.

Drvo života

Moja večita podrška životu.
Zelenom. Rastućem. Živom.

Iako su drveće sasekli do temelja, ipak će u drvenim kovčezima pod zemlju.

Tako to ide.
Zna se ko vodi jedan nula a ko se igra brice.

OBOLELI

U toku života sigurno obilazite tamo neke muzeje. I tamo neke galerije. Idete i na izložbe. Gledate, čkiljite, odmeravate, razmišljate. Dobro, nekad izletite napolje ko furija ili odšetate lagano prazni ko ova moja šolja od kafe. I to je sve tako normalno. Ali jedno je sigurno. Skoro svaki put vam kroz glavu profijuče: Jebo te, šta sad ovo znači? Šta ovo predstavlja? Ili onako narodski rečeno, šta je ono umetnik teo da nam veli. Dobro, da ne budem prosta baš uvek, možda vam to sve padne na pamet i bez onog „jebo te“, koje je ovde samo zbog dramatike i „narodskog“ jezika.
Ljubitelj sam teorije, da ako delo moraš još dodatno da objašnjavaš (koristeći koliko god mala sredstva), s komunikacijom tog dela nešto nije u redu. Ne sa delom. Neću baš tako lako njemu pripisati svu ulogu nerazumevanja. A neću reći ni da je publika zatvorenih receptora. Nego, negde se neki prenos zagubio. Nije ni čudo. Mnogo šuma (smetnji) kola današnjim svetom. Gadne su to frekvencije za koje još uvek nemamo štitnike.
No.
Ovo će biti podugačak post!

„Ono što jedni smatraju velikim umetničkim kvalitetom drugima se uopšte ne sviđa“. (Eagleton).
„Ono što je nekada smatrano groznim može, nekoliko godina kasnije (samo), pod uticajem određenih iskustava, poprimiti pozitivniji vrednosni sud – a može biti u pitanju i osoba čija se percepcija promenila“.
(Joost Smiers)

Neću sad uvoditi u polja vrednosnih i estetskih sudova, niti drviti o načinima opažaja, jer bila bi to u najmanju ruku dobrana disertacija, a za to, nije da se nema volje, nego se em nema vremena, em se gaji ona stara Platonova, koju karikiram, da svako treba da radi ono što najbolje ume. (Uz malu digresiju, da mi svašta mislimo da najbolje umemo.)
Neću doduše ni menjati nečiji ukus. A ni nečiji sud.
Samo ću vam ispričati šta je „umetnik“ teo reći.
To vam ga dođe ko moja znatiželja posle čitanja neke genijalne knjige a pisac iste još živ! Da ga odma priupitam: je li lebati, a da li izgradi likove ovako ili onako? I što baš ta tema? Što ta imena? Što ti gradovi? Nekad mi žao što neke mrtve ne mogu da priupitam. Ali samo nekad. Odavno mi je dovoljno delo samo.

Prvo.
Počelo je to sve jednim snom. E sad. Ni snovi se ne sanjaju baš tako naivno ni slučajno ko što se misli.

I eto
bio jednom jedan san
vrlo jasan
pre neki dan.

To su oni snovi koji te probude. Da se odjednom uspraviš u krevetu pod devedeset stepeni (pri tome naravno ne vodeći ni malo računa o polici iznad glave, u koju možeš dobrano da se razvališ), sedneš i bleneš u prazno. Dobro, to što tada gledaš je najmanje prazno. I glava tu kreće da vergla. Nastavlja čak i dok odlaziš na pišanje. Razmišljaš, krojiš, slika za slikom ko vozić. Divno je zaista, bez obzira što je kontinuitet spavanja sasečen ko mačem. Nema veze. Ko što valja nekad seći realnost tako nekad valja hodati i kroz snove naoružan.

Drugo.
Nameračim se da to odma iz snova u javu. Spremim sve brzinom svetlosti. Naravno da se stvari uvek „nameste“. Ja verujem u sinhronicitet a vi kako oćete.
I bi sve spremno i ajmo pokret.

Treće.
Slika ima svoja pravila.
Koja se zovu greške. (Otale i naziv ovog blog prostora.)
Odsanjana na jedan način.
Promišljena na drugi.
Postavljena na treći, i to ključni.

U toku postavke samog crteža, linija je „greškom“ otišla u potpuno drugom pravcu, udaljila se od onog što sam sanjala, a kamoli još razradila, i zaličila na nešto sasvim drugo. Nije to baš toliko daleko na idejnom planu, ali da je blizu onoj sanjanoj, pa i nije baš.

Ima li još onih koji čitaju?
Oću li objasniti već jednom?
Evo, evo sad ću.


Slika u celosti.


Detalj 1.


Detalj 2.

Slika se zove Oboleli.
Što oboleli? Kratko i jasno. Mislim da je to dijagnoza savremenog čoveka. Svi smo jebeno oboleli. Od svega. A najviše od sveta u kom živimo.
I dokopam se ja tu naravno Le Monda (u prevodu Svet ili The World), i isečem sve što je aktuelno u januaru ove godine. Što Le Monde? Prvo zbog naslova same novine. Treba mi svet. Oko obolelog. Vrlo simbolično. Pod dva. Tipografija novina je u likovnom smislu genijalna. Tri. Članci nisu za zajebavanje. Naravno da je to sve u službi likovnosti, ali dizanje na veću ravan, odma sad. Simbola nije na odmet.
Oboleli je jedan prosečan konzument ovog sveta. I kom je najveća parola Buy, koju ćete videti na slici negde. U kom je najveće dostignuće Imanje. I to ćete videti u nekom tekstu tu. Oboleli je zašivenih usta. On ne pita. On nema glas. Njegovo je da se preda. Njegovo je da se ne mrda puno, da leži, truli i konzumira. I da gleda naravno, jer kako drugačije dopreti do onog divnog nesvesnog u svima nama, ako čula nisu otvorena? Na tome se insistira. Ali samo na onim prijemnim. Govor, njet. Ovaj surovi svet bez identiteta u kom se taj isti prodaje kao roba (ili moda), ne trpi govornike. Ni imanje mišljenja. Ni stava. Kao ni drugačijost.
Lezi, truli, stopi se sa svojom divnom novom dizajniranom posteljinom, koja se u krv pretvara i prelazi u linije koje su simbol zatvorskih rešetaka.

Kompozicija koju sam koristila je takođe simbolična, jer je najbliža kompozicijama koje su se koristile u klasičnom slikarstvu za oslikavanje „Skidanje s krsta“. Nije bukvalna, ali simbolično je tu negde.
Kolor. Sveden. Beo. Siv. Dramatičan i bezličan. Ogoljen. Nema cveća. Nema oblačića a ni lila leptirića. Stvari su realne. I surove. I takve pa takve.

Na slici je ispisana pesma. Koja se zove Glad. Koju je pisao jedan talentovan čovek. Koji je bio toliko divan, da mi je dao dozvolu da je iskoristim, jer mi je legla ko budali šamar na ovo o čem pričam. (A pisac živ!) :)
Marko, hvala!

I „umetnik“ je teo da kaže još dve stvari.
1.
“Moguće je da neki umetnici u svom radu izražavaju osećanja ili šifre koje predviđaju budućnost ili simbolički pokazuju da sadašnjost više nije uspešna i može se desiti da u tom smislu budu faktori ideoloških promena. Ipak, sami umetnici nisu sposobni da menjaju ekonomske strukture koje ih hrane.”
(Joost Smiers)
2.
Štrudla s pekmezom mi je ispala super.

Next Page »