ArtMistakes

Šetnja.
Tipično roditeljska po kraju.
Ili je vodim da pojede kašicu i za svakim autom i insanom se okrene, ili da svari prethodno pojedeno, ili bar samo da mi oči ugledaju neke druge ljude, a da nisu oni sa TV-a.

U susret nama, četvorotočkašima, ide muški roditelj sa dve devojčice. Obe ga drže za ruke. Starija vozi rolere, u stvari više nespretno hoda u njima, a mlađa gunđa. Teče razgovor, koji ne možeš da ne čuješ, jer se i naša formacija kao i njihova vrlo sporo kreću, te je mimolaženje dugotrajno. (Ima tu i tog talenta da volim da prisluškujem, al’ ajde:)

- Ali tata, ja neću psa! Hoću maaaacu!
- Ma ne može maca, sad smo uzeli psa.
- Ali neeeeeću psa!
- Ma dobro srećo, naučićemo ga da mjauče!
- Dobro!

Kupila sam joj onaj “plaža kit” sa sve grabuljama, lopaticom i šta ti ja sve znam s čim. U njemu ima ona (mala) kantica za zalivanje cveća. Deo kroz koji curi voda uglavi usta i duva iz petnih žila. Dernja se. Duva. Huče. Vrišti.
Kapiram da svira trubu.

Novi remasterovani album Madrugade.