Ne dajem mu šansu ko Berđajev, da će nanovo duh ovladati svetom/civlizacijom. Ali ni malo.
Zašto?

Evo zbog ovakvih stvari koje su u stanju da ti zagorčaju pa malo je reći dan…Ovakve stvari su, pomirite se, iznedrene vrednostima koje tako slavimo.
Članak na B92, Zona bez dece postaje novi trend.
Ko ga pročita i složi se s njim, molila bih ga da mi se ne obrati ni jednim jedinim argumentom. Prosto, taj argument koji bi opravdao ovakve vrednosti je za mene nesvarljiv ko gumeni opanak i dijametralno suprotan od onog što život jeste.

Kratak rezime za one koji ne bi da čitaju ove gadosti/stvarnosti.
Da mi ukinemo deci ulaz u avione, restorane i tako neke drušvene zone, jer ima gostiju kojima to izrazito ide na kurac i njihov teško osvojeni i uplaćeni mir je narušen tako da će ti ljudi da umru, da će da ih strefi kap, da će njihov smisao života prestati da postoji. Što se mene tiče, to opušteno može i da im se desi, jer takvi primerci ljudske vrste zaboravljaju da su im se govna razmazivala po guzici, da je njihova vriska nekada uveseljavala i nervirala neke druge ljude. Ali to se ne računa. Njihova kontemplirana stvarnost ne sme biti narušena nekim drugim mladunčetom, koji će mu sutra brat bratu zarađivati za pišljivu penziju!

I dok nisam imala dete, ne znam kako bi mogao da me nervira dečiji plač! Dečiji bezobrazluk je jedno, ali suze su dragi moji već nešto drugo.
Deca ne plaču u avionu jer im je eto sad došlo na iznerviraju celu flotu i da podriglim civilizovanim insanima naruše njihov uplaćeni mir. Plaču jer nešto ne valja. Pritisak na devet hiljada ne prija ni odraslima, a kamoli bebama, samo što one za razliku od ovih civilizovanih ispljuvaka ne znaju da upale lap top i gledaju očajne domaćice, nego mukice nemaju pojma šta im je. Moraju mirno da sede, da ne bi čika ili teta pored njih bio uzrujan i dotaknut dečijom prljavom rukom ili cipelicom, ili da ga te oči slučajno ne gledaju znatiželjno!

I izjava roditelja da im to takođe predstavlja neviđenu neprijatnost.
Ne, nije neprijatnost što ti dete plače, i što ne može da se primiri dvaes minuta na sedištu, nego je neprijatnost što znaš da će ŽIVOT u tom detetu smetati nekom beživotnom civilizovanom čoveku pored tebe, pa dozvoliš sebi da te to više potresa nego problem tvog deteta!

Neću da kažem da nema dece koja su i bezobrazna. Ima. Ali drugari, ima i odraslih koji su neviđeno bezobrazni. Šta ćemo sa njima? U stvari, mogu slobodno bez arugmenata i ne znam kakvih statistika da zaključim da su baš takvi civilizovani odrasli kojima smeta dečiji život u stvari oličenje bezobrazluka.

To su oni večiti ljudi koji plate za svoj “mir” i “san”, ne dajući drugima ni malo šansu da sanjaju na drugi način, to su oni koji se žale na gužve na koncertima kako ih je neko učepio…pa idi brate u Sava centar pa slušaj kamernu muziku. Neće ti niko stati na nogu! To su oni koji se žale što u prirodi nije baš procvetalo cveće kod su oni stigli, i što eto baš danas pada kiša, i ako bi mogli da tuže agenciju i za to, kako im je sa lošim vremenom upropastila letovanje. Slutim da ćemo doći do toga, da će početi da tuže ne znam koga ako ih katkad zadesi neki zemljotres ili cunami! Neko im je sjebo njihov uplaćeni aranžman.

Drago moje civilizovano ljudstvo. Najmanje su deca sjebala vaš mir. Koji uzgred budi rečeno, nikad niste ni imali, nego ste ga rentirali na deset dana ol inkluzive.
Osvojeni mir ne remeti nečiji plač.
A ni bezobrazluk ako ćemo iskreno.

I moram da kopiram nekoliko komentara ostavljenih tamo ispod teksta:

Ma da pobijemo svu decu i gotova stvar! Posle predjemo na zene, macke, postare, starce, invalide i sve ostale koji nas nerviraju…….
(ivan, 9. avgust 2011 09:06)

Ume da bude iritantno, ali svi smo mi bili “deca” nekada.
(Marjan, 9. avgust 2011 09:21)

u ponudi su i posebni kavezi za bebe i mlađu decu, koji apsorbuju 75% zvukova koji dolaze iznutra. Kavezi se mogu fiksirati za pod u prtljažnom prostoru aviona, a poseban dodatak omogućava montažu u gepek autobusa. Moto proizvođača je “Deca su pošast sveta – borba je rešenje”
(milos, 9. avgust 2011 08:58)

Ja se često namrštim
I stanem za vrata,
Pa se srdim i srdim
Po dva do tri sata.

Pitaju me i otac,
I tetka i mama:
” Šta je tebi, Bojice?”
- Ja ne znam ni sama.

A kad čelo razvedrim
(To me stane truda),
Onda pitam samu sebe:
” Što si bila luda?

U susret nama, četvorotočkašima, ide muški roditelj sa dve devojčice. Obe ga drže za ruke. Starija vozi rolere, u stvari više nespretno hoda u njima, a mlađa gunđa. Teče razgovor, koji ne možeš da ne čuješ, jer se i naša formacija kao i njihova vrlo sporo kreću, te je mimolaženje dugotrajno. (Ima tu i tog talenta da volim da prisluškujem, al’ ajde:)

- Ali tata, ja neću psa! Hoću maaaacu!
- Ma ne može maca, sad smo uzeli psa.
- Ali neeeeeću psa!
- Ma dobro srećo, naučićemo ga da mjauče!
- Dobro!

koga okriviti za danas? preusmeriti napetost i uploviti u bezbrižnost bez strepnje. ah, krivo je naše “hrišćansko” vaspitanje, i danas. samo nas sputava i nedozvoljava nam da živimo, kao mi bi to znali, čak bi društvo drugačije organizovali, pravili bi igrališta za decu posvuda…

ali, evo ga. da, evo ga- igralište u našem dvorištu, napravljeno već, neko se već osmelio i obučava našu decu. oh, hvala mu. sad mi je lakše. razvijaće veštine i telo, sticaće snagu, zaduvaće se, izduvaće se, pa će i spavati. divno. tobogan, klackalice, ljujaške, stepenice, ovaj, ne znam kako se to kaže, merdevine,onako učvršćene dole i usmerene pravo u nebo, deca ih jako vole, vole i da ih gledaju na toj jasno dvostrukoj osmatračnici-pozornici…

…ustvari, deca vole i stepenice koje bi se spuštale, bar neka deca vole, malo su strašnije, ali ih privlače…

…ček,ček… a što nema iskopan šaht i lepo u njemu merdevine, da se deca mogu spuštati u unutrašnjost i da se deca mogu popeti do zemlje, šta će odmah na nebo?

“pa u toj rupi bi se neko odmah osro”

“…da verovatno je već neko bio u toj rupi”

“deco, nemojte da idete u te rupe, ko zna koje već pre vas tu bio”

mame su izričite: ” ne ulazi, ne moj sam, ne vidim te, tamo se ništa ne vidi, ko zna šta tu ima!!”

“ništa nije tako pogano kao ljudsko…”

ali neki bi se odavažili, tajno, noću, u osami ali u paru, prodrli, savladali zabranu, osetili slast toga

o da, to bi bila prava tajna, ko je ulazio, mada bi se sutra već znalo, bili bi osuđeni i žigosani

krivo je hrišćanstvo i pedagogija, koji je đavo i pravio to igralište. trebaju nam samo stepenice ka nebu, ne i ka zemlji, i tačka

promiskuitetne rupe

“sve bih njih ja pozatvarala”

da, da, treba nam krivac i za danas

da se malo opustimo

Zamirisalo je na leto.

Ubrala sam travku koju sam kao dete često kraj puteva nalazila.

Jedan dečko je sedeo za klupom i učio.

Dvojica momaka su igrali nešto kao dodavnje lopte nogom.

Jedan crveni jugo je zastao da pije vode s česme.

Ptice vojevale.

Jutros vest da je Lejdi Gaga, jedna od najuticajnijih ljudi (‘el sad treba da stavim ovde žena, da bi zadovoljina onu glupoščinu o rodnosti jezika) na svetu?
Čak poprilično sumnjam u humanoidni oblik dotične, a o ostalim “osobinama” da i ne govorim.

Nego mašinerija je to.
Dobro naoružana.
A vi djeco bez kacige na glavi, bolje istu u pesak zabijte.
Ovo što se gleda iznad kore majke zemljice, je doćeralo do potopa.
Novog.

…

What do You Think About Other Designers?

All of them collapsed in primary profession and then moved to design. Joshua Davis want to be an artist, Karim Rashid want to be musician, Slavimir Stojanovic still wants to be football player, Emir Kusturica too, Jeffrey Zeldman want to be writer, and so on. If you like definition ‘do what you love’, they all are sad people who do it for living. Just as you and I.

What Makes Good Design?

Right question is what sells design. I found correlation that tattooed hands sells better design than tie.

…

Kupila je kišobran u kineskoj radnji. Gledala kineza kako na lap topu marke bog te pito šta tamo na onom poklopcu piše, skajpuje sa po Kine. Bar je tako zvučalo. Osim toga, bolje priča srpski od po srbalja.

Sve više mati veruje da floskule nisu samo floskule. U stvari, floskule su kad ih ofrlje kazivaš. Al kad počneš da ih stvarno živiš, onda smislom budu. Ljubav i ti začini. Smisao osmeha, dodira i dobrog sna. Zdravlje na usta ulazi.

Mati čita par knjiga. U svakoj nije mrdnula dalje od dvadesete strane. Osim onog Konstantina i mača mu u kamenu. Tamo došla do pola. I stala. Uz sav napor ne mere dalje, iako ima onu valjanu osobinu da započeto završi. Ne ide i bog. Knjiga, nako. Na dobru temu se moglo napisati majstorsko delo. Ovako, srpski Den Braun. Al’ cenim mladost. I rad uopšte.

Smišlja mati neke planove. Ili u prevodu, planira. Duma, premerava, ambiciju poteže. I zbog tog se dobro oseća.

Voli mati mladunče. I roditelja muškog.
I takoc. Sve XXL.