(tu sliku upotpunjuje zvuk grickalice za nokte
sa neke obližnje terase)

no, pater vodio mladunče u idiot na piće
da proćakulaju nasamo
mati za to vreme završila nešto nagomilanog posla
i danula dušom

ona je dvozuba
a mi bi valjalo da odemo do zubara

svašta planiramo na terasi
letnjoj dnevnoj sobi u stvari
može biti i spavaća vrlo lako kad upekne

ps. ovako to izgleda kad se piše “nikako”

Ni međ javom ni međ snom.

Trebali smo ovaj vikend da se stuštimo na planinu. Znam da izraz stuštiti se nekako ide više za nizbrdo, al i njeg’ nekako volim koristiti kako “ne treba”. No, cvrc. Najavili ne kišu, nego oluju. Ako im je verovati.

Svašta mi nedostaje. Al’ s tim bolje da ne krećem.
Valjda su hormoni popustili, pa negde oćeš sebe nazad.
U punom obliku.
A znam da ne mere.

Ne čitam ništa.
Ne gledam ništa.
Slušam ritmičnu muziku.
Bojim se grmljavine iako treba da utešim uplašenu nju uplašena ja.
Ne kuvam.
Pijem ladan nes.
Visim u omiljenoj kafani Dunji.
Planova nemam.

Al zato noćas sanjala da letim :)

Dok se sistem ne spusti sa cucli, šerpica, toplomera, inhalacija, disanja, sranja…na tišinu u kraju…prođe sigurno sat dva. Nekad mi je kad dođem s posla trebalo poprilično vremena da ta misleća mašina počne da misli o nečemu drugom a ne o poslu, e tako sad i u ovom slučaju moram da zauzdam lobanju i pustim je da se samo nadiše. I pluta. Krajnje neobavezno. Šmucam se po nekim vestima, tuđim parčadima intime i mic po mic, dođem do toga da ne mislim o “kad će se probuditi”.

Imati dete je ko priča o vojsci.
To živiš. To ti se dešava. I verglaš o tome.
I to je tako normalno.
Nekad se zauzdam, pa one ljude koji nemaju decu poštedim svih onih “genijalnih otkrića o malim bićima” jer mislim da ih to možda negde opterećuje (ko priča o vojsci)…ali kad malo bolje razmislim, glupo je to. Živeti nešto što ne živiš.

Fascinantno je koliko je jednom običnom čoveku potrebno da prohoda!!!
O tome razmišljam danima.
Neke živuljke, ko konj ili tele, malo im se zatresu one sve četri, taman dok ih krava i kobila oližu, i opala, eto ih. Uspravno gledaju svet. I počnu da trče. A nama…(kako to zaboravimo?).

Pisala bi još, al me izjedoše ova gamad!

koga okriviti za danas? preusmeriti napetost i uploviti u bezbrižnost bez strepnje. ah, krivo je naše “hrišćansko” vaspitanje, i danas. samo nas sputava i nedozvoljava nam da živimo, kao mi bi to znali, čak bi društvo drugačije organizovali, pravili bi igrališta za decu posvuda…

ali, evo ga. da, evo ga- igralište u našem dvorištu, napravljeno već, neko se već osmelio i obučava našu decu. oh, hvala mu. sad mi je lakše. razvijaće veštine i telo, sticaće snagu, zaduvaće se, izduvaće se, pa će i spavati. divno. tobogan, klackalice, ljujaške, stepenice, ovaj, ne znam kako se to kaže, merdevine,onako učvršćene dole i usmerene pravo u nebo, deca ih jako vole, vole i da ih gledaju na toj jasno dvostrukoj osmatračnici-pozornici…

…ustvari, deca vole i stepenice koje bi se spuštale, bar neka deca vole, malo su strašnije, ali ih privlače…

…ček,ček… a što nema iskopan šaht i lepo u njemu merdevine, da se deca mogu spuštati u unutrašnjost i da se deca mogu popeti do zemlje, šta će odmah na nebo?

“pa u toj rupi bi se neko odmah osro”

“…da verovatno je već neko bio u toj rupi”

“deco, nemojte da idete u te rupe, ko zna koje već pre vas tu bio”

mame su izričite: ” ne ulazi, ne moj sam, ne vidim te, tamo se ništa ne vidi, ko zna šta tu ima!!”

“ništa nije tako pogano kao ljudsko…”

ali neki bi se odavažili, tajno, noću, u osami ali u paru, prodrli, savladali zabranu, osetili slast toga

o da, to bi bila prava tajna, ko je ulazio, mada bi se sutra već znalo, bili bi osuđeni i žigosani

krivo je hrišćanstvo i pedagogija, koji je đavo i pravio to igralište. trebaju nam samo stepenice ka nebu, ne i ka zemlji, i tačka

promiskuitetne rupe

“sve bih njih ja pozatvarala”

da, da, treba nam krivac i za danas

da se malo opustimo

Na tehniku kuvanja uveče za sutra i naredne dane smo se odlučili, jer smo skapirali da nam se toliko love sjuri u guzicu da to nije normalno. Šta smo jeli-nemamo pojma. Koliko smo jeli-nemamo pojma. Jel bilo kuvano-pa i nije. (Termičku obradu pečenja jaja i barenja viršli ne tretirati kao kuvanje.) Uz to uzeti u obzir da radnja koja nam se nalazi u blizini staništa bezobrazno izvrće džepove. Tries posto više a i da ne primetiš. Al, kao sve ćemo nešto po malo, dok ne odemo u nabavku, a te se nabavke usred nemanja vremena, registracije kola, jurcanja ovamo ili onamo odlažu iz nedelje u nedelju.

Pre nekog vremena smo u više navrata diskutovali kako nema više onih divnih komšijskih radnji u kojima ste na dobar dan, da se pitate za zdravlje, da vam se ostavi neki dobar komad leba…, kako su ih sve pregazili mini ili maxi monopolisti, ali kad odem po ono “malo sira”, popizdim i poželim da se i oni malo zatvore. A opet znam kako im ide računica, da njihove nabavne cene nisu iste ko kod mini-maxi profitera koji su uvoznici za isto to što gutamo . Ali bez ozbira na to, mnogo je kume. Jogurt skuplji i za dvaes dinara. Tegla nes kafe za sto! Ovce mogu da se šišaju dok vune imaju. Al go se ne svuče.

Elem. S druge strane (al malo dalje), nam je nekadašnja Jabuka. Sad SOS market, u koji sam mislila da “obični” smrtnici ne mogu ni da uđu, nego da je namenjeno ljudima koji baš baš nemaju. Mogu svi, čak imaju za razliku od fensi nabavnih mesta i rampu za kolica! A tu, druga boljka. Nemaju ono što oćeš! (Proklet čovek pa to ti je.) Ima kačkavalja za trista kinti, al brat bratu ono kačkavalja videlo nije.

Ali zato imaju vrhunskog tetovca!

Imaju divnog mesara koji uvek pita za zdravlje. Bez foliranja!

Imaju toalet papir koji ne znam čak ni kako se zove (oblepljen je sos nalepnicama), a kvalitet mu je ravan svim onima koji se ubiše od reklamiranja, a duplo je jeftiniji.

Imaju finog meda.

Imaju raspadnuta kolica.

Imaju tete-prodavačice koje me podsećaju na one kod kojih sam kupovala žvake. Brze, vešte i koje se ne prenemažu od ljubaznosti.

Imaju i uvek slobodan parking, iako su ispred samo tri četri mesta.

Imaju i nas u kraju.

Zamirisalo je na leto.

Ubrala sam travku koju sam kao dete često kraj puteva nalazila.

Jedan dečko je sedeo za klupom i učio.

Dvojica momaka su igrali nešto kao dodavnje lopte nogom.

Jedan crveni jugo je zastao da pije vode s česme.

Ptice vojevale.

Jutros vest da je Lejdi Gaga, jedna od najuticajnijih ljudi (‘el sad treba da stavim ovde žena, da bi zadovoljina onu glupoščinu o rodnosti jezika) na svetu?
Čak poprilično sumnjam u humanoidni oblik dotične, a o ostalim “osobinama” da i ne govorim.

Nego mašinerija je to.
Dobro naoružana.
A vi djeco bez kacige na glavi, bolje istu u pesak zabijte.
Ovo što se gleda iznad kore majke zemljice, je doćeralo do potopa.
Novog.

Otkrila sam da i u roditeljstvu važi isto ono pravilo o ljubavi koje važi u svim odnosima međ svetom. Upoznaš nekog (prijatelja/saputnika – svejedno) i prođe svega par meseci ili dana, a imaš osećaj da se poznajete sto godina, ili u ovom mom četvoromesečnom slučaju od pelena. Kao da je taj nekada mali smotuljak, a sada već Veselica koja ne vadi obe ruke iz usta oduvek tu. Onaj period u kom se spavalo „u komadu“ postaje svakim danom sve više neko zamišljeno ne tako stvarno vreme, davno proživljeno i poprilično obavijeno nekom maglom. Nije baš da ga se nekad sentimentalno ne sećam, sa sve uzdahom, eh…kad bi…ali to traje koliko i nalet sledećeg osmeha, praćenog sa glasnim uzvikivanjem svih znanih i nezanih samoglasnika. Kratak rezime bi glasio, pa ja sam Mati već sto godina. :)

Dok se Veselica još mućkala u stomaku, našlo se nekoliko što roditelja, što ne roditelja da nas „pripremi“, da ne kažem uplaši sa onom svima poznatom rečenicom: Samo da pregurate prvi mesec, a posle ste na konju! Ne znam zašto i ne znam kako, ali taj prvi mesec nije ništa specijalno težak za preživljavanje, niti je ovo na čem sada jašem konj! Čak bih se odvažila (mada sa zadrškom), da kažem da je to rečenica izgovorena ili od ljudi koji ne mogu da se odreknu „parčeta sebe“, ili od ljudi koji se nekako nisu “snašli”. A zašto sa zadrškom? Pa zato što je jedini model mladunčeta na osnovu kog mogu da sudim Veselica, čijih je prvih mesec dana proteklo u miru, snu i na sisi. Znam da se bebe rađaju sa određenim temperatentom, karakterom, koji ne mora biti tako veseo i oslobođen svih bebećih boljki, kao što su na primer grčevi. Zato zadrška. A drugo, prednost prvomesečnog „pakla“ je gde je ostaviš, tu ćeš je i naći, što je iz dana u dan sve manje slučaj. Mislim, tu je negde, ali okrenuta za sto osamdeset stepeni. Nekoliko puta!

Noći su specijalno zanimljive jer više nisu u mraku. Sada je tu uvek neka upaljena lampa, koja služi da se ne bi sapleli o pelenu, stolicu, papuču ili ko zna koju zvečku u trku do kuhinje u kojoj se kao u alhemičarkoj laboratoriji mućka napitak od životnog značaja. Sinoć komentarišemo, da ona njena termo torbica u kojoj stoje flašice u stvari može stvarno da ponese naziv Survival kit. (Uvek se na pominjanje survival kita setim Vudi Alena i njegovog filma Anything Else).

Od kad sam Mati, nekoliko puta mi je palo na pamet, da sam njenim rođenjem postala jako svesna konačnosti i beskonačnosti. Konačnosti u vidu trajanja ljudskog života, a beskonačnosti u vidu klokotanja istog vo vijeki vjekova.

Danas dok smo sedele na terasi, ja gledajući u nju, a ona gledajući u lišće oraha koje se njiše na vetru, pomislih kako smo zaboravili da gledamo „gore“.
U nebo i lišće makar.

Svakako bih bila zadužbinar.
Mada i to je sujetno. Praviš nešto da bi te neko možda nekad spominjao kako si bio dobar i širokog srca, kako nisi sve pare sprcao sebi u guzicu nego eto zajednica ima od tebe koristi.

Reći ćemo: ako je samo sujeta motiv onda je to sranje.
Ma nije sranje bre!
Treba svim lovatorima izmamiti pare da ulože u neke čestite stvari pa makar to uradili baš i samo zbog ljudskih slabosti. Ko te pa pita jel vrtić nikao zato što je neko baš baš bio širokog srca ili zato što hoće da mu se ime razvlači po medijima neko vreme, a posle toga spomen ploča nad ulazom.

Nek se deca igraju.
O motivima srca ionako možemo samo sami sa sobom.
A tuđim srcima ne valja raditi o „glavi“.