Kupila je kišobran u kineskoj radnji. Gledala kineza kako na lap topu marke bog te pito šta tamo na onom poklopcu piše, skajpuje sa po Kine. Bar je tako zvučalo. Osim toga, bolje priča srpski od po srbalja.

Sve više mati veruje da floskule nisu samo floskule. U stvari, floskule su kad ih ofrlje kazivaš. Al kad počneš da ih stvarno živiš, onda smislom budu. Ljubav i ti začini. Smisao osmeha, dodira i dobrog sna. Zdravlje na usta ulazi.

Mati čita par knjiga. U svakoj nije mrdnula dalje od dvadesete strane. Osim onog Konstantina i mača mu u kamenu. Tamo došla do pola. I stala. Uz sav napor ne mere dalje, iako ima onu valjanu osobinu da započeto završi. Ne ide i bog. Knjiga, nako. Na dobru temu se moglo napisati majstorsko delo. Ovako, srpski Den Braun. Al’ cenim mladost. I rad uopšte.

Smišlja mati neke planove. Ili u prevodu, planira. Duma, premerava, ambiciju poteže. I zbog tog se dobro oseća.

Voli mati mladunče. I roditelja muškog.
I takoc. Sve XXL.

Moja večita podrška životu.
Zelenom. Rastućem. Živom.

Iako su drveće sasekli do temelja, ipak će u drvenim kovčezima pod zemlju.

Tako to ide.
Zna se ko vodi jedan nula a ko se igra brice.

Fenomen br 1.
Iz nepoznatih razloga na TVB92.

Iskreno, stvarno mi razlozi za postojanje ovako nečega nisu poznati. Odma’ podvlačim da nisam pogledala mnogo tih „skečeva“ da bih mogla dati jednu „objektivnu“ i artitmetičku srednju ocenu, i to ne zato što nisam postizavala, nego zato što je prikazano smeće vređalo običnu „seljačku“ pamet u mene. O onoj nešto priučenoj da i ne govorimo. Nju je bolelo.

Vidi se da je to nešto što bi trebalo da bude smešno. Obratiti pažnju na glagol trebalo. Mislim, kada neko u svojoj „kreativnosti“ pretenduje na humor i satiru, onda je za to potrebno mnogo više nego srati nekom po glavi a pri tome mu omašiti celu glavu. Možda sam ja suviše zahtevan konzument, ali meni je od ovog smešnije kad klinci pale prdež upaljačem. Iskrenije je, manje pretenciozno i skoro pa „prirodno“. Da ne spominjem bezobrazluk, ljigavštinu i primitivizam ove vrste:

Šta je čovek radio pre i šta će raditi posle, nije tema. Kredibilitet od pre (ako ga i ima) ovim „delom“ je blago rečeno, otišao niz vetar. Zašto to neko emituje, takođe nije tema. Iskreno me zabole dupe* ko tu kome, kako i zbog čega. Ali ŠTA me vrlo zabole.

Zabrinjava me što skoro pa sigurno znam da postoji nezanemarljiv broj fino pametnog sveta, koji će ko foka lupati rukicama i smatrati ovo za nešto super kul, a u sebi će se iskreno zblanjavati. Čak će se bar jednom zapitati, da li je možda TV bio smanjen pa nešto nisu čuli kako treba, nisu pazili na času, te zato maše „poentu“. I ja to tako prvo krenuh od sebe. Aj reko, možda sam glupa od hormona. Dam šansu još koji put. Pa ajd onda, reko’, možda mi promaklo nešto, neka intonacija ili rečenica cela. Pa još koji put… Ne ne, čas je okej. Pažnja isto. Profa maši.

(O onanisanju na vreme S. Miloševića stvarno ne bih da se specijalnije zblažnjavam. Ko što Ljubiša Rajić postao dežurna savetnica za sve (šta kuvati danas), tako i svaki promašaj, problem ili skotizam, pripisati vremenu SM. Mnogo je sine.)

*I don’t give a fuck! Zvuči modernije.

PS. Htela sam sve „fenomene“ u jedan post. Al’ mnogo je. Truje se čoek misleći na toliko iščašenih stvari odjednom. A valja potrajati.

Deca počnu da zovu svoje roditelje mama i tata samo zato što se oni međusobno dozivaju tako. Sto posto! To počinje neposredno posle pristizanja mladunčeta na ovaj svet, s tim što se u prvom periodu to dešava tek ponekad i dosta sporadično i postepeno se povećava sve dok se nakon mesec dana lična imena roditelja skoro ne izgube. Ostane/te samo mama i tata. Tata donesi tu kremu. Tata jel ideš na pijacu? Mama oćeš ti kafu? I tako. Pitam se, da li bi detetu prve reči bile mama i tata kada bi roditelji nastavili da se oslovljavaju po imenu. (Da li je uopšte to i moguće?)

Lična imena prijatelja prestaju da se izgovaraju klot. Čika i teta postaju obavezne odrednice. Neka nova uzvišena funckija koju pre toga nisu imali, a vezuje se za pripadanje svetu „velikih“. Nema više samo Vesna ili Vlada. Mora teta Vesna i čika Vlada. To važi i za bića koja ne pripadaju svetu prijatelja, a koja se oslovljavaju po vokaciji. Čika doktor, teta pedijatar (pedijatrica se kod mene još nije primilo) čika vozač autobusa, teta kretenka…

Radovanje govnetu postaje nešto najlepšte što vam se desilo. Ona je kakila!!! Bravoooooo! A kakvo je govance? Žuto, fino oblikovano boje senfa? Divno! Bravo kćeri moja. I budeš srećan i srećan i jako srećan. I ponosan na malu serilicu.

Koliko god da budeš besan ili nezadovoljan sopstvenim roditeljima u životu, onog momenta kad zagrneš svoj plašt roditeljstva to se nekako promeni. Shvatiš da su i oni tebe hteli da pojedu. Od ljubavi. I da si im spavao na srcu. Mirišući.

Kažu, nemojte ih razmaziti. Lažu. Ne razmaze se bebe, nego bebe razmaze nas.

Ni tata nije daleko od toga.

Bila jednom dva praseta…(ovde sad treba dugo da se piše, a za to vremena nema)
Treće se prišljamčilo kao prava mera.
SVEGA.

- A jel mogu da stojim vako na vratima i da gledam?
- E to možeš.

I nalaktim ti se ja tako u svoj svojoj masi desnim ramenom+guzica na štok od kuhinjskih vrata i gledam.
Tri ringle plus rerna a ispred njih moj čoek. Na jednoj sprema lignje sa biberom, na drugoj pomfrit, a na trećoj pun lonac mleka sa unutra šta ti ja znam čim, praveći preliv za koh. Koh u rerni. Na dvesta!

- I kažu da muškarci ne mogu da multitaskinguju! Mogu mogu!
- O’š me pohvališ svima?!

- A đe neću sokole!

Pa kad ih uhvati svako po ustima muljati, burljati i bućkati, sve dok se jadne u šlajm ne pretvore.

Ko što je pre nekog vremena ispiranje ušiju bilo efikasno kohabitacijom, e ovih dana, svaki drugi čovek u svoj rečnik uveo tu važnu reč rehabilitacija.

A kohezija moliću?
A hemijska olovka?
A hajduk?

Hajvani jedni.

***
Dok se to danas otvaralo, zatvaralo, potpisivalo, revidiralo, rehabilitovalo… ja guglala krevetac. Te ovaj, te onaj. Nema čega nema. Sreća pa volim jednostavno. Da nije tako, ko zna šta bi mi sve današnja „dečija“ industrija uspela uvaliti.
Lep. Drven. Onako kako smo ga svi crtali.
Doduše, ima točkiće!