Danima ponavljam, što naglas, što u sebi, kako mi se nešto čita. Kako bi da mi nešto zaburgija mozak, opali šamar i pokrene, da zađe duboko ispod kašica i sokića, i da taj super film napokon počne. A opet, s druge strane, znam da koncetraciju za čitanje imam ko lipsalo magare. Probala sam, nije da nisam. Doduše, pravdam se da je to do čitanja na računaru (u čemu sam pre bila vrlo talentovana i nije mi ni malo smetalo da čitam i na taj način), pa lovim dan do odlaska do knjižare.

I onda ono večito pitanje. Jel inspiracija uplivava spolja ili je gajiš negde unutra, pa je to spolja samo okidač? Da li se dovoljno toga spremilo, nataložilo, odležalo, pa sad jurcam za tim motivom ko pomahnitala, ili mi treba još unosa pa još „varenja“? Odgovor me ovaj put apsolutno ne zanima. Pre bi o njemu prodrvila koje veče, možda i nekoliko njih za redom, ali sada se za to nema vremena.

Kaže mi prijateljica koja je trodedetna mati, da tako negde, oko tog sedmog osmog meseca, počneš opet da se budiš. Da ti je krv sva izmenjena, da su se ćelije opet pregrupisale (još uvek ne do starog broja pantalona, ali radimo na tome), i da ko ptić čekaš da se izležeš. Al u nekom lepom gnezdu!

Nemam pojma. Nisam pametna ko što nikad nisam ni bila.

A znam suštinski da nije do čitanja. Znam da je do slobode. Odgovornosti. Prioriteta. Do toga da više nisam na planeti na kojoj sam snela jaje. Sad sam u drugom gnezdu, doista lepom, na kom knjige samo stoje na polici. I znam da će to vreme potrajati. I ne treba da se koprcam. Treba da se „preobrazim“ kako dragi Gospod reče. Da izađem iz tog jajeta u gnezdo koje upravo svijam. Ni manje, ni više.

„Promena pravca borbe za čovekovu slobodu, za pojavu slobodnog čoveka jeste, pre svega, promena strukture svesti, promena kriterijuma vrednosti. Ovaj proces je dubok i njegovi rezultati se jedino mogu sporo javljati. To je duboka unutrašnja revolucija koja se izvodi u egzistencijalnom a ne istorijskom vremenu.“
Berđajev

U susret nama, četvorotočkašima, ide muški roditelj sa dve devojčice. Obe ga drže za ruke. Starija vozi rolere, u stvari više nespretno hoda u njima, a mlađa gunđa. Teče razgovor, koji ne možeš da ne čuješ, jer se i naša formacija kao i njihova vrlo sporo kreću, te je mimolaženje dugotrajno. (Ima tu i tog talenta da volim da prisluškujem, al’ ajde:)

- Ali tata, ja neću psa! Hoću maaaacu!
- Ma ne može maca, sad smo uzeli psa.
- Ali neeeeeću psa!
- Ma dobro srećo, naučićemo ga da mjauče!
- Dobro!

No što bi se o njima brinula neka tamo “evropska” glava, srbijica, zabrinuta i uvek empatična moderna duša?!
Šta ima veze što vest o njihovoj propasti nema niti jedan jedini komentar na manje više svim medijima.

Oni nisu svet, a i daleko su!
(Ne znam zašto smo možda prećutano očekivali da u vremenu bombardovanja ili rata nam rođenog, neke tamo ine zemlje brigaju šta se nama dešava. Ne znaju oni nas pokazati na karti, ali ne znamo vala ni mi njih.)

Ali zato “dnevno-važne-najvažnije” vesti izmamljuju uzdahe i empatiju cele “internet” pismene zajednice. I ne zna se ko bi pre pritekao u pomoć kad premlate novinara ili ko bi pre pružio sakaćenje onima koji su to učinili…

To što tamo neka daleka zemlja ode u propast, šta mari.

Baba i đed su krenuli iz sela konjskim kolima. Vukla ih je Doruša, koji smo zbog minijaturne veličine svi zvali u deminutivu. Za đeda je bila mila moja. (Kupio ju je onomad osamdesetih na stočnoj pijaci srijedom. Stigla iz Vojvodine u koju se nikad više vratiti neće, vukući karuce.) Našli su se na Petrovačkom drumu, na kom će ih tako lijepo bombardovati dragi saveznici. Valjda da im pokažu put, šta li?!

„Mama, što si ponijela sve ove rasparene šoljice za kafu? Što nisi spakovala onih novih, imaš ih ko zna koliko kompleta tamo u sobi?“ – pita mati svoju mati.
„E iz onih nikad nijesam pila kavu! Iz ovije znam i kakva je i ko je sve pijo iz njih!“

Šta će ti ono za šta te sjećanja ne vežu? Šta će ti ono s čim živio nisi? Šta će ti…?

„Jesi ponijela one šerpe?“
„Nijesam. Ponijela sam ovu svoju plavu (koja nikad nije bila plava, osim one godine kad je đed kupio u Srnetici pedeset sedme), i onu crvenu tevsiju za kruv (koja takođe nije bila crvena no crna), nešto rasparenih kašika, sikiricu, nož, mlin za kavu, šarenu tacnu.”
I tako. Još andrmolja*.

Dio odatle do Dervente je istorija. I to lična.

Đe su išli, kako su išli, šta su jeli, gdje su spavali…Sjećam se koliko se i ne sjećam. Znam samo da su u Derventu stigli bez Dorušice. Više nije mogla da vuče. Bila je stara. Umorna. Gladna. I mala. Kaže mati, da kad ju je đed pustio u polja, i rekao „bježi mila moja“, da mu se srce raspalo. I da su nastavili dalje u zbjegu, dok se on svaki čas okretao, ne bi li im se pogledi posljednji put sreli. Kažu i da je Dorušica plakala.

Zaustavili su se u Polju. Pokraj Dervente. Tu ih je mati ostavila. U jednoj krivoj kolibi koja samo što se sa zemljom crnom sastavila nije. Eto, ima nekog šporeta, i ćebadi, jedan otoman. I bašče.

„Mama, ovdje vas moram ostaviti. Moram djeci svojoj. Razumijećeš.“ – rekla je mati

***
U isto vrijeme s ove strane Drine.
Imala sam 19.
U Beogradu sa pokojnim ocem na VMA.
Išao je da vadi mokraću. Bio uplašen ko dijete pitajući me tiho „Jelka, jel znaš đe je WC“.

Nije se taj plašio za sebe…

Vratili smo se na Vidikovac. Kod „naših“. Upalili TV.
Tada sam vidjela svog pokojnog oca kako plače. Ridao je gledajući kolonu. Ćuteći. Ni godinama poslije toga nikada ništa govorio o tome nije, sem ponekad „jebući majku svima njima“.
Znam da se raspao u jednom danu.

Ostalo je istorija. I to lična.

*andrmolja – nešto što i pinkle.

(tu sliku upotpunjuje zvuk grickalice za nokte
sa neke obližnje terase)

no, pater vodio mladunče u idiot na piće
da proćakulaju nasamo
mati za to vreme završila nešto nagomilanog posla
i danula dušom

ona je dvozuba
a mi bi valjalo da odemo do zubara

svašta planiramo na terasi
letnjoj dnevnoj sobi u stvari
može biti i spavaća vrlo lako kad upekne

ps. ovako to izgleda kad se piše “nikako”

Ni međ javom ni međ snom.

Trebali smo ovaj vikend da se stuštimo na planinu. Znam da izraz stuštiti se nekako ide više za nizbrdo, al i njeg’ nekako volim koristiti kako “ne treba”. No, cvrc. Najavili ne kišu, nego oluju. Ako im je verovati.

Svašta mi nedostaje. Al’ s tim bolje da ne krećem.
Valjda su hormoni popustili, pa negde oćeš sebe nazad.
U punom obliku.
A znam da ne mere.

Ne čitam ništa.
Ne gledam ništa.
Slušam ritmičnu muziku.
Bojim se grmljavine iako treba da utešim uplašenu nju uplašena ja.
Ne kuvam.
Pijem ladan nes.
Visim u omiljenoj kafani Dunji.
Planova nemam.

Al zato noćas sanjala da letim :)

Dok se sistem ne spusti sa cucli, šerpica, toplomera, inhalacija, disanja, sranja…na tišinu u kraju…prođe sigurno sat dva. Nekad mi je kad dođem s posla trebalo poprilično vremena da ta misleća mašina počne da misli o nečemu drugom a ne o poslu, e tako sad i u ovom slučaju moram da zauzdam lobanju i pustim je da se samo nadiše. I pluta. Krajnje neobavezno. Šmucam se po nekim vestima, tuđim parčadima intime i mic po mic, dođem do toga da ne mislim o “kad će se probuditi”.

Imati dete je ko priča o vojsci.
To živiš. To ti se dešava. I verglaš o tome.
I to je tako normalno.
Nekad se zauzdam, pa one ljude koji nemaju decu poštedim svih onih “genijalnih otkrića o malim bićima” jer mislim da ih to možda negde opterećuje (ko priča o vojsci)…ali kad malo bolje razmislim, glupo je to. Živeti nešto što ne živiš.

Fascinantno je koliko je jednom običnom čoveku potrebno da prohoda!!!
O tome razmišljam danima.
Neke živuljke, ko konj ili tele, malo im se zatresu one sve četri, taman dok ih krava i kobila oližu, i opala, eto ih. Uspravno gledaju svet. I počnu da trče. A nama…(kako to zaboravimo?).

Pisala bi još, al me izjedoše ova gamad!

koga okriviti za danas? preusmeriti napetost i uploviti u bezbrižnost bez strepnje. ah, krivo je naše “hrišćansko” vaspitanje, i danas. samo nas sputava i nedozvoljava nam da živimo, kao mi bi to znali, čak bi društvo drugačije organizovali, pravili bi igrališta za decu posvuda…

ali, evo ga. da, evo ga- igralište u našem dvorištu, napravljeno već, neko se već osmelio i obučava našu decu. oh, hvala mu. sad mi je lakše. razvijaće veštine i telo, sticaće snagu, zaduvaće se, izduvaće se, pa će i spavati. divno. tobogan, klackalice, ljujaške, stepenice, ovaj, ne znam kako se to kaže, merdevine,onako učvršćene dole i usmerene pravo u nebo, deca ih jako vole, vole i da ih gledaju na toj jasno dvostrukoj osmatračnici-pozornici…

…ustvari, deca vole i stepenice koje bi se spuštale, bar neka deca vole, malo su strašnije, ali ih privlače…

…ček,ček… a što nema iskopan šaht i lepo u njemu merdevine, da se deca mogu spuštati u unutrašnjost i da se deca mogu popeti do zemlje, šta će odmah na nebo?

“pa u toj rupi bi se neko odmah osro”

“…da verovatno je već neko bio u toj rupi”

“deco, nemojte da idete u te rupe, ko zna koje već pre vas tu bio”

mame su izričite: ” ne ulazi, ne moj sam, ne vidim te, tamo se ništa ne vidi, ko zna šta tu ima!!”

“ništa nije tako pogano kao ljudsko…”

ali neki bi se odavažili, tajno, noću, u osami ali u paru, prodrli, savladali zabranu, osetili slast toga

o da, to bi bila prava tajna, ko je ulazio, mada bi se sutra već znalo, bili bi osuđeni i žigosani

krivo je hrišćanstvo i pedagogija, koji je đavo i pravio to igralište. trebaju nam samo stepenice ka nebu, ne i ka zemlji, i tačka

promiskuitetne rupe

“sve bih njih ja pozatvarala”

da, da, treba nam krivac i za danas

da se malo opustimo