ArtMistakes

Stanje uma

etotako — Mon, 20 May 2013 13:25:56 +0000

Trenutno sam na leru. Da bi isti najbolje razumeli ispričaću vam jedan vic.

Došao lala kod doktora i žali se kako ne vidi ko prolazi sa druge strane šora.
Doktor ga pregledao i zaključi da je stanje alarmantno.
- Bogme lalo, stanje je ozbiljno. I visok pritisak, povišen holesterol, šećer, problemi sa cirkulacijom.
- Pa šta treba da radim doktore?
- Jednostavno, manje pihtija, kobasica, čvaraka, vina, kavurme.
- Znate šta doktore, kad malo bolje razmislim, ta zabole mene ko prolazi sa druge šora!

Tako je stanje mog uma svedeno na to “zabole me”…i za drugu stranu ulice.
Gajim svoj mali Ajdaho.
U njemu je sve lepo, kuće su od čokolade, život je rastegljiv, ljubav pobeđuje, novac služi da se potroši, po knjigama može da se piše i šara, slanina može da se umače u šećer, domaće vino je ukusnije od uvoznog, čitanje nije uvek ozbiljna rabota, jarke boje pobeđuju. I teza je pri kraju.

Dušo gde si se denula

etotako — Tue, 23 Apr 2013 12:18:47 +0000

Za rever?

Već duži vremenski period ne mogu da se otmem utisku da čitanje vesti u online izdanjima može da izazove epileptični napad; ali to nije neka novina, jer se zna da baš mala deca izložena brzoj smeni frejmova i slika mogu isti doživeti. Ovaj “odrasli napad” je (znamo) izazvan em hiperprodukcijom, hipertekstom i eklektičnošću svake vrste, o citatnom “piskaranju” da ne govorim. Ali ono što me užasava je da je ovaj napad duboko spojen i sa glupljenjem. Svake vrste. Od stvarnog odumiranja “mislećih” ćelija, iščašenja povezivanja, apstraktnog mišljenja (o kritičkom da ne govorim), pa sve do jedne emocionalne tuposti koja empatiju tretira ko “slabost” a emocije kao “nepodobno i nekontrolisano ponašanje”.

Obezvređeni pojmovi i teme, zamena teza, govna i kučine, bolesti i zdravlje, smrti i rađanja… sve je stavljeno u jedan isti vrednosni obrazac koji nema vrednost a ni obrazac, i u tako jednom otrgnutom autohtonom medijskom organizmu plivaš – i gušiš se. Smena tema i njihov “izbor”, ako je to uopšte nečiji izbor, komentari, ta interaktivnost sa čitaocem, mogućnost “glasanja” za ili protiv neke vesti, za ili protiv nečijeg komentara me užasava. To “aktivno” učešće u toj vrzino-kolo-slici stvara pravog medijalizovanog konzumenta, ali i proizvedeni osećaj “sad sam im i ja rekao”! Tu prividnu moć koja to odavno nije. Okej, možda se tako neko ratosilja potencijalnog čira, ali čisto sumnjam.

I tako, među stotinama ili hiljadama drugih, “glas” bezvredno pluta, a tih pola sata slobodnog vremena ode na neki server. I to je to. Šanse da se u tom okeanu svih koji imaju nešto da kažu, “primi” baš taj jedan, i da promeni na bolje druge/tuđe predstave makar za prc su ravne nuli. Možda čak i manje od toga. Taj način konzumacije (odavno) toliko umara, da se posle čitanja nekoliko portala vesti (uporednog ako se tako može reći), osećaš (ako imaš sreće) ko pregaženo govno i prava pravcata nasamarena budala.

O virtuoznosti propagadne dnevnih portala ne bih, jer mislim da tu više nema ništa od virtuoznosti. Nekadašnja majstorija je smenjena sa bezobrazno plitkom manipulacijom i transparetnošću širenja šarenih laža, da bi se izumitelji iste danas verovatno postideli. I baš ta bahatost u “providnosti” će nam zadati konačan udarac.

“… Evo moje tajne. Sasvim je jednostavna: čovjek samo srcem dobro vidi.” – Egziperi (Mali Princ)

Igračka plačka

etotako — Mon, 01 Apr 2013 11:58:52 +0000

Zbog neverovatnog broja crkavanja prethodnog telefona (mene svi čuju a ja nikog ne čujem), a koji je verovatno usledio tako što ga je nekad dvogodišnji, sada trogodišnji korisnik redovno koristio u razne svrhe, bilo je vreme (sad i odma) da uzmem bilo koji ne bi li mogla da pozovem bilo koga, a da pri tome ne moram da ga udaram, vadim bateriju, lupam o bilo šta tvrdo i slično.

Do dana zamene telefona nisam imala nikakav stav o ovim (običnim) ili onim (android smart) telefonima. I tako obezstavljena odem kod drugara koji radi za mog operatera da mi nešto ponudi (sad i odma). I vzemim andorid (Samsung nešto…) misleći da su moje muke sa telefonom nestale. Ne. One su tek počele.

Prvo mi je tražio da sve živo i mrtvo, što gmiže, diše i ima neke naloge kojekuda sinhronizujem da bi “nešto” radilo. Ajd sinhronizujem.

Onda izgubim dan da iz kontakata pobrišem “izmišljene”, koji i sada kad krećeš da pišeš SMS, i dalje postoje!!! Gde? Gde se to briše.

Onda, koliko god da sam “merdžovala” sve kontakte u “jedan” – dva-tri boja, jedna email adresa, oni se i dalje listaju kao da ih je mali milion pod istim imenom. Tako mog muža vodim pod Muž, sa dva broja telefona i jednim emejlom, ali kad krenem da kucam sms, dobijam tri muža!

E onda se zajebem pa slučajno u toku pisanja poruke otkucam neko slovo, greškom, jer je ona tastatura osetljiva i na egzistenciju samu, i to ode u draft. I ja to oću da obrišem. E pa ne može. Možeš da brišeš predstojeće poruke, i to da selektuješ jednu po jednu, ali da obrišeš draft, ili samo sent, ili samo inbox neće moći. Prilikom brisanja ne brišeš samo SMS (a hoćeš samo TO), nego i sve moguće informacije o kad smo se ono beše čuli…

Ako li hoću da lupim upitnik, treba da lupam još jedan taster, pa onda lupim upitnik, pa onda lupim još jedan da se vratim, ili da držim malo jedno dugme pa izaberem i tako. Kucanje bilo čega predstavlja pravu noćnu moru. Pozivi takođe. Kaže mi muž sinoć, pa dobro, nađi neku aplikaciju za kucanje, tj. sa starom tastaturom ili nešto slično, sigurno mora da postoji! Pa čekaj, za jebeni smart phone, koji nije baš jeftin, a zove se SMART, moram da skidam nešto zato što za SMART nisu bili u stanju to da urade?

Elem. Ima to i svoje lepote. Igrice lete brzinom svetlosti i putovanje gradskim prevozom se svede zbog toga na svega nekoliko sekundi a obaveštajne službe verovatno znaju i kad prdnem.

Doduše, uvek može da me uteši što znam koliko mi je stepeni u gradu! Sa sve zanimljivim slikicama oblačića i kišica i barica. Čisto da se ne iznenadim kad odem do prozora?!

za proleća

etotako — Wed, 20 Mar 2013 11:14:38 +0000

La Detektiv

etotako — Wed, 13 Feb 2013 21:02:39 +0000

Heklam rečenice u glavi.
Te milione napisanih karaktera koji promiču pričajući priče koje (kao) neću nikad zaboraviti.
I svako veče se u trenucima slobode zalaufam mišlju, evo sad ću to da spakujem u nezaboravne priče. Evo sad ću.
A onda pustim Poaroa!

Sve je počelo krajnje bezazleno. Nekoliko puta sam u veoma kasnim satima navatala seriju na TV-u pokušavajući na sve načine da ostanem budna i dočekam kraj. I taman kad mislim da sam dočekala, kad ono: Kraj prvog dela!!!
Tada sam uzela stvar u svoje ruke. Obezbedila sebi svih 64 epizode kao i injekciju adrenalina pred spavanje.

Oduvek sam htela da budem detektiv. Da budemo iskreni i dalje to potajno želim.
Nema sumnje da bi u tome bila i-zvan-redna.
Imam čak i brkove.
Samo ih čupam.

zen

etotako — Mon, 03 Dec 2012 21:56:14 +0000

ići s detetom na bazen je neprocenjivo.
duvati sline u pamučnu maramicu je vredno svakog pomena.
napraviti od plastelina pitu, a onda praviti šare tako što preko preteraš plastički traktor daje divne rezultate.
…
nerviranje je precenjeno.

Pijaca

etotako — Fri, 09 Nov 2012 15:01:00 +0000

Kancelarija mi je blizu pijace te sam iz svoje svakodnevne organizacije ukinula pijačni dan. Tako da je svaki dan, pomalo pijačni. I za doručak i za ručak i za poveće snabdevanje pećine.
Ponedeljkom istu ne posećujem. Skupa je ko sam đavo. Mislim, skupa je i inače.
Petkom, oko dva, kad su se svi namerili da što pre zamandale svoje tezge i pripreme se za subotnju histeriju ja odem da pokupujem štošta. U svojoj potrazi (nemam pojma šta ću kupiti) ja se šunjam u onom šarenišu i mirisima i tako biram. Odokativno. Jedino ne menjam ženu od koje kupujem sir. Sve ostalo podložno je testiranju. Često biram tezge zbog ljudi koji iza njih stoje. Što je siromašnija ta tezga sa par stvari ili stariji insan, ja tu makar me koštalo nekad duplo skuplje. Svašta zna da prelomi.
Celer.
Jedan komad. Da da, sa listovima.
A jel ga pohujete, pita me baba?
Ostajem nekoliko delića sekundi zbunjena i šokirana, i ponovim zadnju reč. Pohujem?
Da, pohujete.
Pojma nemam da to može da se radi. Ili da je to nekad neko radio ili da sam to nekad jela, čula ili videla.
A može rođena kako ne može.
Najteže će ti biti da ga isečeš na tanje kolutove. Onda ga samo malo prebaci na tiganj nako ko tikvice da omekša. I onda u jaja i brašno i posoliš i bibera i eto. Bude baš lepo.
Dajte mi dva.
Jedan za čorbe a jedan da probam.

….

Ove ću rezance.
E ovi su ti bolji rođena.
Dobro onda, dajte mi te.
A koliko godina imaš dete. Jeste, možeš mi biti dete.
35. Još malo pa ću avanzovati za jednu kalendarsku.
Eto vidiš, znam ja da mi možeš dete biti.
Eto.

…

Čvarci pošto?
800.
Osamstotičegagodmajki!!!!
Pa to skuplje od teletine.
A jes, al jedu ljudi. Više nego teletinu!

…

I dunje mirišu.

3 crtice

etotako — Mon, 29 Oct 2012 10:32:00 +0000

Prva se zbila u vozu.
Jeste da mi je do voza trebalo više vremena nego što je voz putovao do Novog Sada, al sad nije tema “saobraćaj u Beogradu petkom”.
Kupile kartu. Na karti piše broj vagona i sedišta.
Sele na naše mesto. Boja do prozora.
Dijagonalno od nas, sa moje leve strane, dve sredovečne gospođe (u šta valjda spadam i ja), ali nekako malo starije. Fino obučene. Po priči dok su sedale zaključim da se vraćaju sa sajma knjiga. Jedna od njih mi je njuškom poznata ali ne ulazim u mentalnu igru odakle. Druga mršava sa super čizmama i tankim ustima neko koga nisam nikada videla. I nešto pričaju. Pošto moje uši zabeleže i šta treba i šta ne treba, vidim da se njihov dijalog odvija na kosmičkim visinama, o energetskim nivoima, smislu življenja i slično, s tim što ona kratko ošišana, čija mi je njuška poznata, na fin način uporno pokušava da prekine razgovor i da zabije slušalice sa muzikom u uši. Nisu baš bliske prijateljice. Pre bi se reklo neke “slučajne” poznananice. Ili ih je neki kolektiv poslao zajedno na sajam. Al i tu sa mentalnim nagađanjem stajem.
I naravno voz je pun ko oko (ako neko zna odakle ova izreka i šta u stvari znači, volela bih čuti).
I gomila ljudi u potrazi za svojim mestima, neko nekog podiže, neko ustaje, odlazi da diže nekog drugog da bi seo na svoje mesto i tako. Lančana reakcija kad ne sedneš odma na “svoj broj”.
I ulazi čovek, deda, čiča, preko 70. Mukica. Tih i miran, sa nekom malom torbicom u rukama, sa odelom koje su mu možda poklonila deca ili neki dalji rođaci. Umilog lica. I ruku koje se tresu. Jedva hoda. U mojoj glavi je da se vraća sa nekog pregleda od lekara u Beogradu. Stari ljudi se oblače u odela samo kad idu na sahrane ili kod doktora. I stoji iznad njih dve, gleda svoju kartu, i njegovo mesto je baš ono gde sedi ona mršava sa super čizmama, koja bistri o postanku sveta. Njena poznanica preko puta je već izdejsvovala da je isključi kao sagovornika i sluša muziku. I deda je postojao malo i produži. Vraća se za 5 minuta u pratnji neke umile devojke.
- Gospođo, ja se izvinjavam, ovaj čovek ima kartu sa brojem tim i tim, i to je mesto na kom vi sedite. Ne bi bio problem da on sedne negde drugde, ako bi ste mu rekli gde je vaše mesto, ne želi da vam pravi problem.
- Moliiiiiiiiiiim?
- Čovek je star, i nije hteo nikoga da uznemirava, pa ako bi ste mo….
- Ne pada mi na pamet!!!! Šta je devojko, jeste vi možda njegov advokat? Da ja ustajem nekom. Vidite da je svako seo gde je mogao…i neka nađe negde mesto!!!
- Izvinjavam se, nisam htela da budem neprijatna, samo sam htela da pomognem.
- Da pomognete, tako što ćete mene da maltretirate. Ne pada mi na pamet, ne pada mi na pamet….

I nastavi ona tako, ne pada mi na pamet. Čičica ode. Pokunjene glave.
Njenoj pratilji sa slušalicama u ušima vidim da je neviđeno neprijatno, ali se nije ni ona bog zna kako potresla.
Ova mršava, kojoj ne pada na pamet, izvadi “literaturu” za čitanje po vozu. Star, Svet i tako ta plejada žute štampe. Pa se onda moj mozak prešalta na one teme o kojima je brstila čim je sela. O smislu življenja i energetskim nivoima i kosmičkoj pravdi. Pa opet pogledam literaturu. Pa nju. Pa mi sve to zaliči na jedan najtransparentniji malograđanski proliv, koji bih zajedno sa onim časopisima izbacila kroz prozor.
U tom momentu, dolazi jedan visok i naočit momak od, brat bratu, dva metra i sto kila. Bez dede. Sedeo je malo podalje, ali je čuo dijalog.
- Evo gospođo, ja sam advokat onog starijeg gospodina. Ima nekih problema da ustanete sa mesta koje nije vaše?
- Naravno da nema, samo neko je seo znate i na moje mesto…i ne pada mi na pamet…da ja, kakva je ovo zemlja, šta je ovo, bože sačuvaj……i nastavila je da brunda kupeći svoj divni šal od kašmira i svoju “literaturu” sa sajma. Nadam se da je otišla u tri pizde materine.
Čovek je seo. I ceo put tužno gledao kroz prozor. Ruke su mu se tresle. Smrt mu je dahtala za vratom.

Druga je bila na koncertu Darkvuda u Studiju M u Novom Sadu.
Mislim, ne znam koji me đavo i naterao da odem kad znam da nisam nikakav fan istih. Al eto, da čujem to što sad sviraju sa Biserom V. i Vasilom. Možda se nešto promenilo? Ozvučenje odlično. Studio M je uvek za te stvari bio savršen. Svirka odlična. Usvirana. I sve bi bilo manje više okej da nema Vuče. Čim je on spustio mikrofon i uzela ga Bisera to svuči vrhunski. Čim on umešta svoj glas koji modeluje sa milion hiljada papučica i efekata, sve se pretvara u jeftin eksperiment sa nekim polu pokretima kojima ni rasveta ne može dati nekog šmeka. Da on prestane da peva i da postava nastavi da svira i da zapeva neko ko to zna da radi, čak i da ne zapeva niko, mogla bih reći, dobri su. Kad su počeli da se paluckaju oni stroboskopi, kad se njegovo bacakanje na bini pretvorilo u glumljeni delirijum, izašla sam napolje da pušim. I šetam po gradu.

Treća je da još uvek nisam dobila rezultate sa ispita. I to me nervira. Al nastavljam da čitam i dalje o bojama. I čudom se čudim kako je to lep neki svet.

a zasto?

etotako — Thu, 25 Oct 2012 17:43:00 +0000

Jedva čekaš da ti dete progovori. Da opštite. Da se razumete. Da mahanje rukama ili nogama ne tumačiš na razne načine, donosenjem noše, ne, donošenjem vode, ne, brisanjem slina, ne, skidanjem majice koja steže…ne ne i ne. Nego lepo, ja cu piiiiiiki! Ocu vode. I milina.
E u tom razgovorljivom paketu se uturi i prva reč zašto. I ona se na dnevnom nivou ubrzava do beskonačnosti. Još nismo dostigli pik, a kad će ne zna se.

A gde su puževi?
Pa danas ih nema nije padala kiša.
A zasto?
….
Sta je ovo?
To je zebra, tu se prelazi ulica.
A zasto?
….
Ocemo idemo sad kod babe?
Ne, sutra ćemo.
A zasto?
Zato što sutra idemo u vrtić i ja idem na posao.
A zasto?
Zato.
A zasto mama saki dan idemo u vutić, i saki dan pavamo i saki dan pikimo, i saki dan ides poso, i saki dan jedemo.
Zaaaaaaaaaaaasto mama?
…

Odo naraniti pitalicu.

Pametan svet

etotako — Thu, 20 Sep 2012 16:17:01 +0000

Da ovaj čovek nema spomenik, ličnu bih mu ga podigla.
Daniel Bell.
I kaže.
In The Cultural Contradictions of Capitalism, Daniel Bell contends that the culture created by capitalism generates a need for personal gratification among the successful, and that this will harm the work ethic that caused that success of capitalism in the first place.
Što bi reko moj muž, čist zen.

I još nako, usput.
“When theology erodes and organization crumbles, when the institutional framework of religion begins to break up, the search for a direct experience which people can feel to be religious facilitates the rise of cults.”