No što bi se o njima brinula neka tamo “evropska” glava, srbijica, zabrinuta i uvek empatična moderna duša?!
Šta ima veze što vest o njihovoj propasti nema niti jedan jedini komentar na manje više svim medijima.
Oni nisu svet, a i daleko su!
(Ne znam zašto smo možda prećutano očekivali da u vremenu bombardovanja ili rata nam rođenog, neke tamo ine zemlje brigaju šta se nama dešava. Ne znaju oni nas pokazati na karti, ali ne znamo vala ni mi njih.)
Ali zato “dnevno-važne-najvažnije” vesti izmamljuju uzdahe i empatiju cele “internet” pismene zajednice. I ne zna se ko bi pre pritekao u pomoć kad premlate novinara ili ko bi pre pružio sakaćenje onima koji su to učinili…
To što tamo neka daleka zemlja ode u propast, šta mari.
Kaže mati da je bila duboka noć, kad joj je komšinica Dada pokucala na vrata (zvono godinama nije radilo jer godinama struje nije ni bilo), sa kratkom rečenicom bez daha: „Seko, pakuj se, moramo bježati.“
Šta da pakuješ? Šta da poneseš? Gdje da poneseš?
Ćebad, nešto toplog za obući, sva dokumenta i po koju fotografiju. Ali po koju.
Baba i đed su krenuli iz sela konjskim kolima. Vukla ih je Doruša, koji smo zbog minijaturne veličine svi zvali u deminutivu. Za đeda je bila mila moja. (Kupio ju je onomad osamdesetih na stočnoj pijaci srijedom. Stigla iz Vojvodine u koju se nikad više vratiti neće, vukući karuce.) Našli su se na Petrovačkom drumu, na kom će ih tako lijepo bombardovati dragi saveznici. Valjda da im pokažu put, šta li?!
„Mama, što si ponijela sve ove rasparene šoljice za kafu? Što nisi spakovala onih novih, imaš ih ko zna koliko kompleta tamo u sobi?“ – pita mati svoju mati.
„E iz onih nikad nijesam pila kavu! Iz ovije znam i kakva je i ko je sve pijo iz njih!“
Šta će ti ono za šta te sjećanja ne vežu? Šta će ti ono s čim živio nisi? Šta će ti…?
„Jesi ponijela one šerpe?“
„Nijesam. Ponijela sam ovu svoju plavu (koja nikad nije bila plava, osim one godine kad je đed kupio u Srnetici pedeset sedme), i onu crvenu tevsiju za kruv (koja takođe nije bila crvena no crna), nešto rasparenih kašika, sikiricu, nož, mlin za kavu, šarenu tacnu.”
I tako. Još andrmolja*.
Dio odatle do Dervente je istorija. I to lična.
Đe su išli, kako su išli, šta su jeli, gdje su spavali…Sjećam se koliko se i ne sjećam. Znam samo da su u Derventu stigli bez Dorušice. Više nije mogla da vuče. Bila je stara. Umorna. Gladna. I mala. Kaže mati, da kad ju je đed pustio u polja, i rekao „bježi mila moja“, da mu se srce raspalo. I da su nastavili dalje u zbjegu, dok se on svaki čas okretao, ne bi li im se pogledi posljednji put sreli. Kažu i da je Dorušica plakala.
Zaustavili su se u Polju. Pokraj Dervente. Tu ih je mati ostavila. U jednoj krivoj kolibi koja samo što se sa zemljom crnom sastavila nije. Eto, ima nekog šporeta, i ćebadi, jedan otoman. I bašče.
„Mama, ovdje vas moram ostaviti. Moram djeci svojoj. Razumijećeš.“ – rekla je mati
***
U isto vrijeme s ove strane Drine.
Imala sam 19.
U Beogradu sa pokojnim ocem na VMA.
Išao je da vadi mokraću. Bio uplašen ko dijete pitajući me tiho „Jelka, jel znaš đe je WC“.
Nije se taj plašio za sebe…
Vratili smo se na Vidikovac. Kod „naših“. Upalili TV.
Tada sam vidjela svog pokojnog oca kako plače. Ridao je gledajući kolonu. Ćuteći. Ni godinama poslije toga nikada ništa govorio o tome nije, sem ponekad „jebući majku svima njima“.
Znam da se raspao u jednom danu.
