Archive for May, 2006

Sjebavanje planova

Subotnje uskakanje u novopridošle pape, sa najavom “biće kiše seljanko gde u njima”.
Svirka. Mađarski cigani na ulici izvode Lakatoša.
To se ne propušta. Od kada ih čuh prvi put. Jedna od onih performans-svirki sa kojima i najveći pakao može da poklekne pred rečenicom koju tada sigurno izgovarate: ovaj život je lep.
I jeste.
Rekoh te večeri više puta.
Standardno zauzimanje mesta-sa-dobrim-pogledom-ne-daleko-od-wc-preko-veze jer pivo je u najavi. Arhetipskoj čak.
Gužva. Neki duhovi izmileli na kvalitet.
Srećna.
Još jednu turu moliću.
Duhovi se umnožiše. Krađa stolica od okolnih parova u porastu.
– Gospođice, torbu ste do sada nosili na ramenu, možete i sada da je okačite. Prijatelj je stigao znate. Dupe mora da se smesti.
Dupe. Rame. Dupe. Rame. Odmerismo poglede.
Rame je popustilo.
Dupe se smestilo.
Sa širokim osmehom. ( Ni ne znajući da će taj divni prijateljski osmeh da mi sjebe planove od prošle nedelje)
Ture ko vozić. Bez iznenađenja. Osim krajnjeg računa. Koji se više i ne računa.
Pitanja za ovde i tamo. Odgovori za ovde. Veče mili…ko pivo.
Ma tutnji bre, a ne mili!…
Cupkanje nogu.
Kukova.
Ramena. (Moja nemaju torbe)
I.
Dilema.
Rođena sa samo jednom izjavom dupeta-uvaljenog-u-ukradenu-stolicu-sa-širokim-osmehom.

– Jebo te Krf. Ajmo ovde.

pape

Slavlja. Ona megalomaska na kojima “ne bi valjalo da se ne pojavite”! Pogotovo ne bez darova.
Biranje poklona za tog i tog, u ovom slučaju tu i tu…ljudima koji imaju, meni i dalje nejasne ukuse,je mučno i pri samoj pomisli. No, ajde da ne budem asocijalna. (Mrzim ovu reč, ne znam zašto).
Kako izabrati nešto što ne znaš? Kako napraviti izbor između kada te ni jedno ni drugo, a najmanje to između lično zanima? Ne, ne može se biti ličan. Ok, idemo u shoping.
Agencijsko iskustvo mi već vrti mantru u glavi: “koja je ciljna grupa, koja je ciljna grupa”, i osetivši TU misao, već mi nije dobro. Da svratim na espresso, ili da ovo obavim najbrže što mogu? Odustajem od kafe. Zbog srca. Znam i ja za jadac “onih-novina-u-kojima-sve-lepo-piše-o-dobrim-guzama-i-življenju-sto-godina”.
Sve ovo implicira kilometarsko obijanje radnji u koje inače ne ulazim nikad, što zbog lupanja po ušima, što zbog šačice neljubaznih “nadrkanih” lutkica i dečaka, koji eto rade u tom obilju brandova, samo da bi im se odbile od plate te krpice. Osetim li to sarkazam u svom pisaniju? I možda sažaljenje? Sigurno.
Dobar dan,dobar dan…socijalno, nema šta!!!
I tako socijalno po sto puta!!!
Toliko ponovljeno dobar dan, da odjednom primetih da je noć!
I paaaaaaaaaaape.
Juhuuuuuuu.
Papeeeeeeeee.
U današnjem slengu, papuče, u starijim vremenima možda nanule, ko će ga znati. Moj sentimentalni mod to registruje ko pape i tačka.
Crne.
Ravne.
Platno.
Svila.
Ali.
Kućne.
Hm…
Ionako se kućno vaspitanje ogleda na ulici, pa što ne i pape.
Postala sam ponosni vlasnik jednih papa, papuča oli nanula.
Gospođica “morate doći na slavlje i doneti poklon”, može da sačeka sledeću godinu.
Kad ne nosi pape.

Retrospektiva (mentalna, ili kako misliti šta stvarno misliš)

Nisam slikala odavno.
Do prvog maja.
Zašto?
Da sam si postavila ovo pitanje pre tog prvog-radničko-prežderavačkog maja, odgovorila bih sa tonom laži, toliko lično ubeđena u njih same, da bi ste ama baš svi poverovali. I ja sam verovala (u šta sve nisam, a kome tek). Dobili biste plejadu odgovora koje možda slušate svaki dan. Jedan od prvih razloga, a i hit laži je: NEMAM VREMENA.
Da li je baš tako?
Nisam sad više tako sigurna u to.
Da vremena imam, imam, koliko i ostali.
Da mi ga kapitalizam rabi ostavljavši mi parčad, sa kojima “radi šta znaš i umeš”, je istina. Ali da ga nema, nije istina.
Ima ga.
Da li ga trošim na gluposti? Naravno da da! Živele gluposti.
Da li me savest peče zbog toga? Naravno da ne. Dođu mi kao mentalna letargija posle penetracija po korteksu u toku dana. (Dobro, moram da se ogradim, da pod gluposti svi svašta trpamo u taj tor. Svoj prim.prev. neću izlagati ovde. Neka ostane kao čista, nepokvarena glupost.)
Ali…šta je prelomilo? Da slikam nakon dugo vremena?
Beg? Ne bih rekla. Nisam sklona klizanju po terenima koji se zovu izbegavanje problema. (Ili se opet vešto lažem).
Nedostajanje? Pa…tu bih već dala naklonost toj reči. Nedostajanje čega? Slikanja ili nekog drugog smisla?
E nemam jebeni odgovor na to pitanje! Možda ne želim nikad ni da ga imam. (Davno rekao Van Gogh: Kada postanete zadovoljni sa onim što slikate, uredno odložite četke, i prosvirajte si glavu, jer više nema napretka. Čovek potvrdi svoje ubeđenje.)
Sve što znam, je da sam se nešto uzvrpoljila tih dana…da nisam znala šta ću od sebe…da više uigrane gluposti, i standardno “kvalitetno trošenje vremena” nije imalo smisla. Da nije bilo dovoljno. Dovoljno za šta…who knows…mirno sam spavala i tih dana…ali ali ali…
Slikala sam. I prvog. I drugog. I trećeg. I ostalih majeva za koje se ne pali vatra i ne ispija pivo. Našla vremena. Ko pucanjem prstiju. Odjednom se stvorilo. Odakle kad ga NEMAM.

Pitam se samo…što nisam počela pre. Osećaj je divan.

« Previous PageNext Page »