Archive for October, 2008

Cut!

Rezovi se prave u glavi.
Info o uzimanju makaza u ruke ide odozdo ka gore.
Ko gorušica.

Kažem Blumovoj danas:

I kako se više batrgam
tako sve više sranja.
Znaš ono,
kad stojiš na litici.
Ako se pomeriš da se spaseš, pašćeš.
Odron.
Ako se ne pomeriš, crći ćeš.

Blumova draga odgovara:

Jedino preostaje skok sa litice.
I u tom skoku, odlučuješ oćeš li dalje nakon lomljenja kostiju ili ćes se ostaviti lešinarina, živa.
Znaš onu novinu preko koje je crvenim Raša Teodosijevic ispisao – Bog postoji.
Tako ja to vidim.

Vako to nekako jeste:

Ko napola odluči, ono drugo napola mu se prašta.
I lakše ide.

Fala trešnjava.
Ali baš fala.

Evo je pesma. Za narednu godinu.
Pa ćemo uši upariti.
I smisleno stariti.
Videćeš :)

Keep on looking
you keep on searching
you keep on moving
and you get a little further
you keep on trusting
you keep on hoping
you keep on facing your faith just to keep on growing

just try…

keep on wondering
you keep on asking
keep on reaching
keep on taking chances
keep on longing
you keep on dreaming
keep on doing what you do never give up believing

just try…

maybe your world shakes
you try to hold on
maybe your heart breaks
just keep on loving
maybe you’ll find out
it’s meant to be this way
maybe you’ll learn this
or maybe we’ll learn this

keep embracing each day keep on yearning
keep on making mistakes just to keep on learning
keep on giving, you keep on wanting
keep on fighting, just get up every morning
and tr
y

Bez zajebavanja

Ustanem ja stvarno ujutro rano.
Bez zajebavanja.
Jeste da se snuzovanje kroz koje moram da prođem sad pokazalo kao već dobar alarm za koješta (jer kad ti se stvarno budi, onda nema snuza, nego hop, odma), ali opet nije baš tako hronično, pa se tešim.
I legnem ja stvarno kasno. Bez zajebavanja.
Jeste da se i ne setim kako zaspim, jer se to dešava abnormalnom brzinom i pod neverovatnim okolnostima, ali to mi nekako odgovara pa se i sa tim tešim.
Al da mi je kratak dan i da ne mogu ništa stić, e pa to je više nego pokazatelj.
To je fakat.
Istina nad istinama.
Pjesma nad pjesmama.
Bez zajebavanja.

I kad ferceraš na tako tankoj liniji vremena, zategnutoj svakog momenta do pucanja, naravno da će se desiti i sve ostale stvari koje će, jel, popucati.

Otkazati svi programi koji su neophodni da se završi poso. I da ni ti, a ni serviser, ni tehnička podrška ni ini administratori nećete moći ceo dan uklaviriti šta se desilo, koristeći sve moguće klinere, ili šta god već bi trebalo biti od pomoći. Bar je pre bilo.
E pa sad više nije!

A plan je bio da se to završi.
E moj planu. Ko te izmisli!

I onda kad popuca to onda popuca i plan. Pa ono što je trebalo biti gotovo do kraja radnog vremena, krene da se radi, s početkom kraja radnog vremena. U noć, dabome. Doručak takođe na početku radnog dana. U pet, šta fali.

Ajnštajn je stvarno bio u pravu.
Vreme jes relativno.
Al nije reko još nešto.
Da smo mi još relativniji.

Možda preživimo i ispričamo.
A možda preživimo i ne ispričamo.
A možda ispričamo bez preživljavanja.
Koliko kombinacija!?

I aj to i nekako. Osposobiš ta civilizacijska pomagala.
Al veš se sam ne osposobljava. I ne pere. I ne širi.
Ni tone šolja. I čaša.
I smeća.
I parketa.

I tako.
Dugačak dan se sprči na ništa.
Bez zajebavanja.

Nikada od tebe uredan čovek Jelena!

I da se više mi tu ne lažemo.
Kad je pra pra oblik sadašnje mene, zvan embrion prelazio u fetus, kada se taj neki odnos belančevina pregrupisavao i hemijski sklop ipak pokazao da biće ipak od ovog jajeta i onog tamo spermića neki čovek, nešto je ipak zakazalo. Na urednosti. Slutim da su se ono jajce i onaj punoglavac sudarili tako slučajno, da ni njima samima nije bilo jasno šta im se desilo.
Ali svima koji pogledaju u fioku sa mojim čarapama ta dijagnoza jasna ko dan.
Ili onima koji su imali priliku da zavire preko mojih leđa na moj radni astal.
Osim što gajim najveći broj rasparenih čarapa, odlična sam u gomilanju potpuno nespojivih stvari na nespojivim mestima. Sjajno ostavljam stvari na “njihovo mesto”, koje je najmanje njihovo. A još sjajnije zaboravljam ta “njihova mesta”.
Na mom monitoru je stara tastatura, koja tu stoji već mesecima. Od kad sam kupila novu, pa samo tu novu da probam a ovu staru ću da stavim na “njeno mesto”. Koje pobogu njeno mesto, sem kante za smeće?!
Na tastaturi, na monitoru četka za rumenilo!
I plavi čep od vode.
I prazna koverta od bog te pita čega i od bog te pito od kad.
I jedan razvijen film!!!
Bez upaljača na svemu tome ništa!

To je na monitoru.
Oko monitora je situacija zvana Bejrut.
I bolje da se ne zamisli ta slika.

U kojoj besprekorno funkcionišem!

« Previous PageNext Page »