Archive for June, 2009

retroslike

Situacija 1
Nedelja. Peroni u Novom Sadu. Predveče. Brzi, super sonični voz iz Praga za Beograd kasni. U tih dvaes pet minuta pored lizanja sladoleda i gledanja u cipele saputnika može da se uoči i:

Pas koji ima samo tri noge. Crn je i veseo. I veoma umiljat.

Jedan čovek bez moći govora. Naizgled lud. U odličnim odnosima sa zaposlednima na železnici. Sporazumevaju se mahanjem rukama. On je tada važan, oni ga vole. Smisao.

Jedan čovek koji teško hoda. Neka vrsta paralize. Delimo klupu. Ima sede dlake koje rastu iz ušiju.
i oči koje se smeju.

Jedan tinejdžer koji nema kartu. I ima strah.

Jedna devojka velikih plavih lokni koja non stop ogovara svoju cimerku Milicu. Milica je sranje. Milica je neuredna. Milica je sve što ne valja. Kad je sagovornica pitala a što ne nađe novu cimerku ili počne da živi sama, rekla je da Milica u stvari nije tako loša.

Glagol putovati ima težnju da bude iterativan, a ja da budem trpni.
Dopisnik ako treba.

Bez dlake

Na jeziku. A i kojekude.

Dobar dan.
Dobar dan.
Vi ste ta i ta?
Jesam, ta i ta. A nekad i ta.
El’ bi ste vi pisali nešto za nas?
El’ bi.

Tek sad znam zašto mi je pisanje pismenih sastava uvek predstavljalo strašan napor, iako sa izražavanjem nikad nisam imala nekih problema. Ko svaki pubertetski bundžija, tadašnji “bug” sam pripisivala autoritetima (nastavnicima, profesorima), pa onda sistemu (ne mogu oni da prepoznaju kvalitet!), posle čega sledi silna pauza, da bi stvari sada stajale kud i kamo drugačije.
Napisati za nekoga nešto, na određenu temu, meni je bogme ravno ronjenju na dah do dubine od hiljadu metara. I to nema nikakve veze niti sa autoritetima (osim idom), niti sa prepoznavanjem kvaliteta. S čim tačno ima veze, ne znam, ali znam da se novinarskoj profesiji (bar onima koji časno nose taj poziv), divim. Kao i svima onima koji imaju urednike, generalne menadžere koji naručuju tekst za novine u pet do pet, a tekst izlazi sutra…svima, kojima je reč izvor prihoda, a nisu je izgubili.

Ovo iznad je bio uvod, ili kako još uvek ne početi pisati ono što treba da napišem.

Kad su mi rekli, pišite šta god mislite, otvoreno, iskreno, bilo koji aspekt dolazi u obzir, pomislila sam, oh, biće to rasterećeno i lako. Rasterećeno jeste, ali bogme, meni nije lako.

Elem. Tetka Mušema je već uradila članak na ovu temu. Prekjuče sam ga pročitala i bilo mi je fascinantno da ma koliko mislimo da su nam vrednosni sistemi negde podjednaki, svi primećujemo oko sebe potpuno različite stvari.
Npr.
Novi Dove proizvod, DOVE Hair Minimising. I kod nje i kod mene je u rukama, (kod mene i pod miškom), obe pišemo o tome, ona okrenula da pročita sastav dok ja to u životu uradila nisam! Eto ti ga na!

I šta sam ja to nakon male konzumacije zaključila, bez dlake na jeziku…a sada i šire je:

1. Ja volim mirise. Osetljiva sam na njih. Divni su. Sećam ih se. Nepotkupljivi su. Iskreni. Ali ja stvarno ne znam kako miriše Wild Rose. Ako je nešto na šipak onda je miris ovog dezodoransa mnogo lepši. Ali ako ovako stvarno miriše divlja ruža, onda nek mi neko donese buket. :)

2. Dezodoranse inače ne ljubim nešto specijalno i ne koristim ih kao antiperspirant (ako ih koristim) koliko kao parfem (pršćem ga vala svuda po sebi). E baš zbog te navike, ne volim dezodoranse koji imaju pudere u sebi, a ovaj to ima. Što bi se reklo, alkoholni sam tip.

3. Roll on mi je super. Pogotovo mi je super, jer je stari bio potrošen. Ali u čem je caka (ne sa proizvodom, nego sa mojim ukusom)? Pa ne volim te stikove i rollone koji imaju miris. Tu sam neutralan tip. No, ova divlja ružica stvarno nije loša. Nema tu količinu parfemske agresivnosti koja bi ubila lični miris ili napravila još veću papazjaniju mešajući se sa mirisom gela za tuširanje ili mlekom za telo.
Roll Rul.

4. Rozikaste boje pakovanja nisu nešto na šta su meni klecala kolena ikad. Šta god da je spakovano u njih. Nekako sam osećaj čistoće i svežine uvek vezujem za hladnije tonove…te tirkize i plave na ivicama prozirnosti. I večita čista bela.

I dosta sa nabrajanjima.
Red je da se pozabavim onim što je meni najzanimljivije u vezi sa ovim proizvodom a to je ime.
Hair Minimaizing. Možda ostali svet više koristi engleski od mene pa na reč Hair odma misli na neke druge dlačice po telu, ali moja prva asocijacija bila kosa na glavi!
Scena kako mlatim dezodoransom oko glave, jer volim kratku kosu, a frizeri bezobrazno skupi.

Druga asocijaciju možda bolje da prećutim.
Nije ispod miške.

Draft od 26. aprila

Taman misliš da si ceo svemir osvojio, da su se zvezde baš zbog tebe i tvojih impresija nadžedžile na nebo, da se Sunce odlučilo da sija specijalno u pravcu tvog belog dupeta a gravitacija samo tvoja sila stabilnosti. Kontrola ti dostigla onu kritičnu granicu, kad se već obolelim možeš zvati…i puf pant, eto osvete kosmosa.
I to baš onako kako “treba”.
Razuveravanja svemira često idu bolno. Šokantno. Ma ne može to meni da se dešava principom. Doduše, nekad i finim metodama, ali to samo pod uslovom da su merni aparati ostali negde očuvani. E sad, kako sprečiti tu vrstu nauka, tu magareću klupu, i na vreme shvatiti da se ćelije po našim organizmima nisu oformile principom naše volje, da isto tako se neće pod istom ni kretati? Da imaju svoje putanje, na koje sigurno utičemo, ali ne baš onako kako bi smo hteli. Stoprocentno.
Da li je čovek stvarno toliko zastranio verujući u svoju Ikarske prirodu, da treba da ga ščepa neka boleščina, i shvati koliko je i slab?
Dovoljno je samo da nam temperatura organizma poraste za svega tri stepena celzijusa i da se nađemo na ivici propasti. Nemoćni. Tada nam je teško da budemo u budnom stanju, a kamoli da donosimo značajne i velike odluke ili da trčimo na sto metara s preponama. Ne treba više od toga stvarno…da klonemo, da se opametimo i ostavimo te mačeve, koji su preteški za pojasom.
Jer obično tada, u toj nemoći, skapiramo kako traćimo radosti koje su nam darovi, a ne naša osvojena stanja.
S mačem se teško hoda, a još teže trči.
A i ne slaže se uz kaiš.

« Previous PageNext Page »