Uoči…

Uoči selidbe, sve je haotično.
Izgleda lakše nego što jeste, izgleda da ima manje stvari nego što ih stvarno ima, izgleda da će brže nego što hoće, izgleda nikadkraja, iako će ga biti.
Uoči selidbe se ne tovi prase, iako smo mi nagurali “kila” za prenošenje.
Najteži deo žive vage, knjige, su prenete. Da mi neko reko da ti stan može izgledati tako neživ i prazan samo zato što u njemu nema knjiga ne bih mu verovala. U stvari sad znam zašto većinu nekih “netoplih” domova tako i doživljavam. (Retko/nikad sam u njima videla knjige.) Džaba cveće, džaba džidžabidže, džaba specijalno osvetljenje. Kao da su neki hotelski apartmani, ili stanovi za neki privremeni smeštaj. Ne znam kako ljudi umeju bez toga. Kako ne uzgaje bar neku slikovnicu iz detinjstva, ili hiljadu zašto hiljadu zato koja se često nosa na glavi da bi se vežbao pravilan hod. Možda ti stanovi nekom i deluju toplo i ušuškano, a razlika biva u tome što je moj mozak navikao da u mestima gde se živi, uvek bude nekih knjiga, pa to projektujem na sve, vezujući to za uslov “toplog življenja”.

Uoči početka posla, sve je haotično.
Izgleda dalje nego što jeste, izgleda lakše nego što biva, izgleda novo iako to nije, izgleda lično, a daleko je od toga.
I zbog tog istog početka mališanka je morala u vrtić. Nemamo baba servise, nemamo tete koje su eksperti u čuvanju beba, nemamo nekadašnje velike porodice tetaka, strina, babatetaka, đedova, stričeva… koje mogu da tom malom čeljadetu pripomognu u odrastanju. Nema. Rešenje, institucija! Ko po Platonu, da decu treba da odgaja država. Kratko i jasno, jezivo!
Znaš da je to za sada najbolje rešenje, ali to se rešenje koči sa zdravim razumom. Jer lepo, taj mali smotuljak nećeš viđati ceo celcati dan. Kapitalizam sa svojim radnim vremenom je uradio svoje. A i žene u borbama za jednaka prava. Jeste li ih hteli. Jeste. E pa sad ćuti, radi i pati. I eto ti jebena emancipacija! Nekad su janjčari dolazili po decu, pa ti ih odvedu i doviđenja. Sada ne mora da dođu, sistem je napravljen tako da ih daš sam. Odvedeš je ujutro u devet i vidiš ponovo u šest. Poigrate se dva sata i to je to. Mislim da ću se raspasti. Ali ako baš budem primetila raspadanje po šavovima, odo po dete pa leba i margarina. Jebi ga.

Uoči nove godine, sve je haotično.
Kupovine, skupoće, gužve i sve poznato. Potrošnja i samo potrošnja. Jedite ko da nikad niste.
Ali ćemo ipak kupiti jelku. I svetleće lampice. I par poklončića ispod. Sentimentalnost ili ne, toplote i drveta nije na odmet.

Uoči prvog rođendana, sve je lepo.
Naučila je da maše. I da ljubi. I da se jako raduje. I da pije vodu sama. I pokušava da obuje čarape. I pokazuje prstom na sneg. I da govori svojim jezikom koji razumem.

I da voli toliko da ti se duša raspadne.

-->

20 comments:

  1. Milja Lukić, 20. December 2010, 14:05

    Uh, podsetila si me i na 3.856 selidbi u mom životu; i na knjige koje su teške kao kamenje, a kad ih je pun vagon možeš da zamisliš na šta to liči; i na odvođenje dece u vrtić jer nemaš izbora…
    Da se raspadneš od tuge!

     
  2. pi!, 20. December 2010, 14:55

    Preseljenje je zgodna prilika da se čovek preispita šta mu zapravo treba iz sopstvene hrpe i otarasi gluposti .Tu nastaju teške dileme šta nositi a čega se ratosiljati. I stvarno, svako preseljenje počinje i završava sa knjigama jer tu nikad nema ni viška ni dileme. Ispada da je najteže zapravo, najlakše ;)

     
  3. Jagodicabobica, 20. December 2010, 16:39

    Jako snazan,potresan i iskren tekst. Prosla sam kroz slicne stvari oko ostavljanja deteta u vrtic.Plakala sam pred vaspitacicama kada sam ga i ostavljala i uzimala.Tek kada se mami zavrsi porodiljsko, krece realan zivot,i to nezaustavljivo melje. Ipak,cini mi se da mi drugi put nece biti bas TOLIKO tesko kao sa prvim detetom…
    Zelim vam srecno i brzo preseljenje,a maloj Boji zelim srecan prvi rodjendan!

     
  4. kerovođa, 20. December 2010, 21:02

    ljubav će da nadomesti manjak vremena. probaj samo da se suzdržavaš prilikom primopredaje boje u vrtić jer ona sigurno upija sve tvoje emotivne impulse.
    u koji deo grada prelazite?

     
  5. etotako, 21. December 2010, 10:26

    Miljo, ni kod mene selidbi ne manjka, ni menjanja gradova, država…Ali jedno je kad se seliš samo sa svojim koferom i snovima, a drugo kad je tu bezbroj njenih pinkli :))

     
  6. etotako, 21. December 2010, 10:27

    PI,
    Slažem se ja s tobom, samo što ja imam muža hrčka, koji će sve ono što sam i nameravala da ostavim na kontejneru, poneti jer će za nešto trebati :)

     
  7. etotako, 21. December 2010, 10:29

    Jagodice,

    Što se tiče plakanja pred vaspitačicama, nisam tako dramatična. To uradim kući tajno. Ne bih da joj pravim sliku da je to neko mesto koje je za nju “teško i strano”, te se trudim iz petnih žila da o tome nosam u želucu pozitivan stav. I stvarno, kad je negde u stomaku mir, da znaš da je dete koliko toliko u dobrim rukama, svakim danom biva sve lakše. (Ili je to moć sugestije da olakšam i sebi.).
    I hvala ti!

     
  8. etotako, 21. December 2010, 10:32

    Kerovođa,
    Ljubav nadomesti sve. U to verujem jako. Da nije tako, verovatno bih odavno promenila ime Brankovom mostu :).
    A da oseti impulse, oseti, i to one i najmanje. Meni je samo žao što ljudi vremenom tu aparaturu nekako potroše, pa se kad odrastu ponovo uče tom divnom komuniciranju iz duše, bez reči i mlataranja rukama.

    A deo grada ne menjamo. Čak je udaljenost na koju prelazimo smešna. Cirka trista metara. Ali svejedno. Sve moraš spakovati i imati kamion, i ljude ko da ideš na mars.

     
  9. vrabac, 21. December 2010, 11:07

    @kerovođa
    selimo se 200 metara.
    Živela, živela, Kraljevina Zvezdara! :)
    A da ne spominjem da nam je i omiljena kafana par ulica niže, :
    Dunja na Fejsu

    Jebiga, moram malo da ih reklamiram, obećao sam gazda Jocku pre neki dan :)

     
  10. vrabac, 21. December 2010, 11:09

    a vidi ET me preduhitrila sa odgovorom

     
  11. vrabac, 21. December 2010, 11:11

    pa šta ako sam hrčak, to bacanje stvari je degeneracija prouzrokovana potrošačkim mentalitetom! nja, nja!

     
  12. JagodicaBobica, 21. December 2010, 14:07

    Opet ja :) Dobar ti je rezon,to oko neplakanja i pozitivnog stava. Ja sam cmizdrava zmizdra koja je obecala sebi da nece plakati,a kad je videla gomilu dece i mama kako placu, nisam izdrzala.Naravno, najgore je kad te sopstveno dete vidi kako places…Evo,kao vec mama sa vrtickim stazom,mogu ti reci da posle bude sasvim ok – dete lepo nauci da jede samo,disciplinuje se,druzi se…Kad jos malo poodraste,krece crtanje crteza,zajednicke izlozbe i radionice,pesmice,svasta nesto…I bude ti drago kad “vadis” iz grupe zaigrano dete… Jedina mana ovog zimskog davanja deteta u vrtic je sto iz kucne atmosfere prelazi u kolektiv,i tu vrebaju virusi. Nadam se da mi neces zameriti ako ti dam savet da pocnes da joj dajes sirupe za jacanje imuniteta. Naravno,to nije garant da ces skroz da je zastitis,ali je bar nesto sto mozes da uradis za nju…Veliki pozdrav!

     
  13. Milica, 21. December 2010, 15:49

    Ne znam da li je to zato što emancipacija kod mene nije urodila plodom, ili zbog nečega drugog, te ja se raskmečih na ovaj tvoj post, nekako mi je prirstao za srce. Valjda zato što sam za kratko vreme, uz štošta drugo, prošla i tu selidbu, a neke stvari me tek čekaju. A ovaj mali prilepak mi se uvukao pod kožu.
    I bre sve nekako bledo u odnosu na toplo gnezdo.
    Drži se za svog čoveka, pridržavajte te šavove, a Boja će za vas.
    Spremam joj tufne, da znaš!
    Ljubim vas

     
  14. Milica, 21. December 2010, 15:51

    Ajd još jedan komentar, ne mogu sebe da gledam na broju 13. :)))

     
  15. preslicavanje, 22. December 2010, 14:28

    Uoci ovakve selidbe, red bi bio zvati blog drugare da uposle mišiće! ;)

    Samo hrabro!

     
  16. etotako, 23. December 2010, 11:17

    Jagodice,
    što se tiče “učinka” vrtića na dete, to nemam dilemu. Ali ipak jaslice su jaslice a vrtić je vrtić :) A što se tiče poboljevanja, za sada dobro prolazimo. Više je bila bolesnija kad nije bila u kolektivu. I nadam se da će to stanje da potraje. Krka se zdrava hrana, i uzdamo se u sreću.

    Hvala ti i veliki pozdrav!

     
  17. etotako, 23. December 2010, 11:20

    Milka draga, sve razumiješ ko velika :)
    A trinaest i nije tako loš broj, kad recimo šmica nagura 13 kila!

     
  18. etotako, 23. December 2010, 11:20

    Nebojša,

    Svaka kičma je dobrodošla!

     
  19. preslicavanje, 23. December 2010, 18:06

    javite mesto i vreme :)

     
  20. Carape, 17. January 2012, 15:08

    Kapitalizam je bio super sve dok se nisu pojavili bankari koji se preko noci kockaju sa parama sa racuna klijenata. Sad svi moraju da rade duplo da bi mogli da vrate njihove kockarske dugove.

     

Ostavi komentar:

*